Данас се навршава 20 година од пријема Бугарске у пуноправно чланство у НАТО. Међутим, кад би се одлука о приступању земље донела данас – 56% грађана гласало би „за“ чланство земље у највећем војном савезу, док 28% испитаника сматра да је за Бугарску корисно да буде ван НАТО пакта. То показују подаци испитивања јавног мњења земаља чланица НАТО, који су објављени у Годишњем извештају о стању организације за војну сарадњу за 2023. годину, који је недавно објављен.

                                                                                                  Почетак

Питање приступања земље Северноатлантском савезу први пут је стављено на дневни ред бугарског парламента 23. јуна 1990. године. Покренуо га је тадашњи народни посланик Соломон Паси, који је касније постао и главни преговарач Бугарске с НАТО. Шестог јула исте године, тзв. Лондонском декларацијом шефови влада и држава чланица Алијансе упутили су позив Бугарској за успостављање редовних дипломатских односа с НАТО, који је наша земља седам дана касније прихватила. Пут до истицања заставе Бугарске поред застава осталих земаља чланица Алијансе трајао је дуже од деценије. И опет Соломон Паси, 2004. године, али већ у својству министра спољних послова, присуствовао је ванредној седници Северноатлантског савета у Бриселу, на којој су стални представници свих 19 земаља чланица НАТО потписали протоколе о придруживању Бугарске, Естоније, Летоније, Литваније, Румуније, Словачке и Словеније војном пакту. Двадесет деветог марта 2004. године Народно собрање у Софији ратификовало је овај документ, чиме је завршена процедура пријема Бугарске у НАТО.

                                                                                              Биланс стања

Две деценије после овог историјског догађаја потражили смо мишљење стручњака за одбрану и националну безбедност, који су за Радио Бугарску говорили о изазовима, са којима се Алијанса суочила у том периоду, којих није било мало. Међу њима су талибани, Исламска држава, џихадисти, револуције и тзв. Арапско пролеће, верски мотивисан тероризам, мигранти и избеглице, хибридни напади и сајбер криминал, као и сукоб у Украјини, који је почео још 2014. године, а који је руском агресијом пре две године попримио пуне размере, рат на Блиском истоку и тензије у Црвеном мору.

Ипак, категоричан је закључак да је одлука о чланству земље у НАТО кључан моменат у најновијој историји Бугарске. А користи за земљу су у неколико праваца – у економском, војном и политичком плану, сматра бивши министар одбране Ангел Најденов.

„У политичком плану, можемо видети резултате у томе да непосредно учествујемо у процесу доношења одлука и утичемо на развој политике безбедности и одбране Алијансе. Као друго можемо навести да представници Бугарске, практично, учествују у свим политичким и војним структурама пакта, у свим командама и комитетима,“ каже Ангелов. „У војном плану, Бугарска је практично добила и добија најпоузданије гаранције за своју безбедност. А с друге стране, као земља и оружане снаге, можемо рачунати на војне способности, које не можемо стећи и развити.

Такође, у различитим међународним мисијама и операцијама је у протеклих 20 година учествовало скоро 18.000 припадника Војске Бугарске. Они су током тих операција стекли и борбено искуство и већи ниво интероперабилности и вештине за рад у мултинационалном окружењу. Економске размере, према мом мишљењу, најбоље се огледају у приступу ресурсима и фондовима који омогућавају модернизацију, укључујући и модернизацију одбрамбене инфраструктуре, што се може и видети.“

Међутим, упркос томе, бивши министар одбране признаје да нису све реформе у војсци позитивне:

„Као прво, негативан знак за војску била је чињеница да су од 2004-2005. г. наовамо средства, која су обезбеђена као резултат смањења броја припадника војске и војне технике, уместо да се усмере на стварање модерне, борбено способне и ефикасне војске, искоришћена за потребе других сектора. Као друго бих навео да чак и оно мало новца издвајаног за модернизацију није отишло на стицање борбених способности и стварање капацитета поједних видова и родова војске. Тако су, у ствари, модернизација и пренаоружање почели при крају овог 20-годишњег периода чланства у НАТО.

Зато и данас, упркос томе што имамо разлога за оптимистичнији поглед, проблеми са којима се војска суочава су закаснела модернизација, технолошка заосталост и недостатак војног особља.

Председник Софијског форума за безбедност Јордан Божилов подсећа да поред набавке нове технике, друго важно питање је интероперабилност бугарске војске и привлачење новог кадра:

„Регрутовање људства и подмлађивање војног кадра, док се привреде развијају, а приватни сектор нуди далеко веће могућности, заиста је велики изазов. Зато ми морамо наћи решење како да повећамо плате и учинимо војну службу привлачнијом за људе. Како повећати њен значај у друштву да би дошло више младих људи. И опет ћу поновити – не ради се само о уласку у војску, важније је да ови људи буду мотивисани да остану, што ће нам дати гаранцију да ће испунити оно за што су дошли – свој војнички дуг. А за то је потребна визионарска мисао.“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: БГНЕС, Министарство одбране Бугарске, US Depertment of Defense