Један од симбола Бугарске је мартеница за коју се верује да највљује пролеће и тера таму. Сваког првог марта, чак и када су далеко од отаџбине, Бугари својим рођацима и пријатељима дарују упредене беле и црвене нити, упућујући им жеље за здравље и благостање. Ова древна традиција вековима се преноси са колена на колено, доносећи радост и претварајући овај дан у празник среће. Постоји и веровање да ће, ако је првог марта време сунчно и топло, лето бити кишовито, док ће ако грми – жетва бити веома богата.
Постоје многе легенде о настанку традиције мартеница у нашим крајевима, али нико са сигурношћу не зна где и када су се људи окитили првим мартеницама. У бугарском фолклору, међутим, мартеници је дато веома значајно место, при чему јој се приписују моћи магичне амајлије која штити од сваког зла, каква су природне непогоде и дивље звери од којих је у прошлости претила опасност са свих страна. Данас се, међутим, мартенице сматрају „гаранцијом здравља и новог почетка који долази са пролећем“, напомиње др Иглика Мишкова са Института за етнологију и фолклористику БАН:
„Још од времена традиционалног друштва, мартенице је, што данас није случај, углавном израђивала најстарија жена у породици, она која је родила много деце и која је имала најбогатије животно искуство. За израду мартеница сакупљала се овчија вуна, али не тако што би се овце шишале, већ се узимала вуна која би сама отпала и ухватила се у жбуње, где је стојећи под звездама, упијала магичне моћи свих биљака које расту по ливадама. Један део ове вуне фарбао се у црвено, док је други део остајао бео. Традиција је налагала да старија жена, која је била задужена за израду мартеница, обавезно треба да обуче чисту одећу, а пре него што би почела да их прави морала је испоштовати једну забрану – није смела да дође у додир са ватром. Мартеницу је уплитала у леву страну, затворених очију, како би очи змија, вукова и свих оних непријатеља који представљају опасност за човека коме је намењена мартеница, остале затворене. Након што би све нити биле упредене, мартеница је преко ноћи остављана на ружином грму због његове магијске моћи да прочишћава и штити. Тек тада су мартенице биле спремне да се закаче на одећу укућана, као и на домаће животиње.“
Пошто би данас било тешко испунити све ове захтеве, мартенице све чешће купујемо од трговаца, при чему не знамо где су и како направљене. У последње време, међутим, људи су склонији да носе мартенице од вуне, дрвета и других природних материјала, израђене по узору на оне традиционалне.
Важно је знати да се „мартеница не баца, већ се окачи на грану воћке, а исто тако може да се стави испод камена или тамо где има живине, на пример у кокошињац“, каже др Иглика Мишкова и додаје:
„Ако се мартеница стави под камен, сутрадан можете отићи да погледате шта ћете пронаћи испод тог камена. Верује се да ће, ако под каменом има много мрава, у току године бити много јагњади, док ће, ако има црва или буба, на имању бити више телади или ждребади“, каже др Мишкова, скрећући пажњу на неке специфичности:
„Родопске мартенице препознатљиве су по томе што им се додаје плава, зелена и розе боја. У овом региону, за мартеницу се врло често користи назив бајница. Плава боја на мертеницама каратеристична је за софијски регион. У осталим деловима земље, у зависности од тога шта је основно занимање људи, присутне су различите врсте украса. Данашњој мартеници недостаје нешто што је било типично за традиционално друштво, а то је чен белог лука који се врло често вазивао за мартеницу. Плава боја и плава перлица имају изузетно јаку заштитну функцију. Мартеница се не носи током целе године, већ само док не угледате прву роду, ласту или процветалу воћку. Најчешће се носе до 25. марта, када се обележава велики хришћански празник Благовести“, подсећа етнолог др Иглика Мишкова.
Превод: Свјетлана Шатрић
Фотографије: Институт за етнологију и фолклористику са музејем при БАН
Дан након Светог Трифуна, празника виноградара и винара, чланови аматерског фолклорног ансамбла из локалног читалишта у дрјановском селу Гостилица реконструисаће народни обичај познат као „јалова понуда“. Ради се о празнику који обилује елементима спектакла..
Да је традиција гајења винове лозе и производње вина на подручју данашње Бугарске вишевековна потврђују не само квалитетна домаћа вина, већ и празници у част бога Диониса, као и дан Светог Трифуна, у народу познатог и под именом Трифун..
Виноградари и винари из региона Стралџе обележиће данас, 14. фебруара, празник Светог Трифуна по старом стилу. Традиционални ритуал орезивања винове лозе извршиће се у виноградима у близини града где ће бити проглашен и нови „краљ Трифун.“ Празник..