За Лејлу Слимани писање је мистерија, која је могућа само у мраку и самоћи, али и огледало у коме друштву показује своју сопствену слику. У интервјуу за Радио Бугарску, списатељица објашњава где је граница између књижевности и политике:

„По мом мишљењу, књижевност говори о нашем односу према другима, о томе шта значи живети у друштву, тако да је неизбежно повезана са политиком. Чак и када говоримо о породици, то је политички простор. Мало је области живота које нису обојене политиком, а будући да књижевност обухвата целокупан људски живот, она не може да не буде политичка.“

Књижевност даје моћ. Она, према Лејли Слимани, може бити субверзивни, политички или и феминистички чин – жена која чита има тајне, не знамо о чему размишља. Жена која чита више није жена и мајка затворена у оквире куће.

„Књижевност даје смисао, враћа нас форми осаме“, каже Лејла Слимани. „Када читамо, затварамо се у себе. Имамо унутрашњи живот који је веома важан. Књижевност отвара нове хоризонте. Више не постоји само реално, појављује се нова стварност, коју омогућавају књиге.“

Какви су били њени први утисци о роману „Временско склониште“ Георгија Господинова, коме је додељена Букерова награда?

„Прочитала сам га практично у једном даху, у једном дану. У овом роману сам се осећала пријатно, јер се односи на свет који познајем и волим, на моје омиљене ауторе. У исто време ми је био и веома забаван и крајње меланхоличан. Дубоко ме је дирнуо.“

Као и Георги Господинов, Лејла Слимани потиче из „периферне“, барем по нашим евроцентричним поимањима, културе, иако пише на једном од најраспрострањенијих језика и добитница је најпрестижније француске награде за књижевност. Међутим, у којој мери се још може говорити о центру и периферији када је књижевност у питању?

„Чини ми се да је тако било и пре 50 година, али то све мање одговара стварности. Свет се данас шири. Чују се нови гласови, било из Африке, из централне Европе или из Азије, и то је добро.“

Радња романа „Успавај ме“, за који је добила награду Гонкур, приче о „савршеној“ дадиљи која убија децу која су јој поверена, у којој се преплићу односи моћи између људи различитих класа и светова, заправо је инспирисана истинитом причом, али садржи и аутобиографске елементе – списатељица прича о сопственој дадиљи када је, као дете, први пут постала свесна свог доминантног положаја. Међутим, како стварност прожима књижевност?

„Књижевност не настаје ни из чега, долази из проживљеног, из прочитаног, из неког филма који смо погледали. Не можемо се отргнути од стварности“, објашњава Лејла Слимани.

Фотографије: БТА

Превод: Свјетлана Шатрић