Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

Копривлен – живот у једном бугарском селу у подножју Пирина

Близина града Гоце Делчев и ГП „Илинден“ главни разлог да део младих остане на селу

Фотографија: архива

После Првог и Другог балканског рата многе избеглице из Егејске Македоније приморане су да напусте своје домове и крену ка већ слободној Бугарској. Добар део њих настанио се у граду Гоце Делчев и његовој околини. Село Копривлен у подножју источних обронака Пирина, на 500 м надморске висине, једно је од места која су примила избеглице у том периоду. У другој деценији 20. века у њему су свој дом нашли људи из 20 насељених места са територије данашње Грчке. Одлучили су да тамо остану због плодне земље, осим тога, село се налази на главном путу који повезује Гоце Делчев – удаљеном око 7 км од града, са грчким градом Драмом.

Један од првих задатака досељеника био је да саграде школу и храм. У те сврхе су 1921. године користили зграду бившег турског кафића – једна од просторија претворена је у учионицу, а друга – у богомољу. Зграда је коришћена све до изградње манастира Светог Георгија, који је своја врата отворио 1996. године. Светиња је од села удаљена свега два километра.

Храм Светог Георгија

„Времена се мењају, али вера остаје иста,“ говорио је својевремено отац Атанас Златев у документарном филму који је БНТ снимила о овом селу.

Данас у Копривлену живи више од 1.200 људи и иако је међу најмногољуднијим селима у овом крају ни њега није заобишао проблем који мучи таква и слична места код нас – све мањи број радно активних становника. Стопа наталитета је веома ниска – ове године се у селу родило само једно дете:

„Због недостатка радних места, људи млађи од 30 година одлазе из села, већина живи у Софији, Пловдиву и Варни, а многа наша деца су трбухом за хлебом отишла у иностранство,“ каже у интервјуу БНР секретар сеоског читалишта „Вазраждане 1927“ Марија Чорлева, али не крије и лепе вести: „Охрабрујућа је чињеница да су се прошле године на село вратиле 2-3 породице са малом децом. Ако је донедавно у Копривлену било 30-ак кућа на продају, данас су због близине града Гоце Делчев све распродате.“

Осим у граду, људи из села посао могу да нађу и у суседном селу Ново Лески, где је недавно своја врата отворило предузеће за производњу папирне и картонске амбалаже. Марија се нада да ће ова могућност мотивисати више младих људи да виде неку перспективу у региону и остану у селу Копривлен:

„У Бугарској се најбоље зарађује у већим градовима и у престоници, али на основу свог досадашњег животног искуства, мислим да ни тамо не примају неке посебно велике плате. Јер ако мораш да за кирију даш 500 евра, онда је боље живети у породичној кући у мањем граду или на селу. А да не и помињемо проблем са дечјим вртићима и школама у градовима.“

Марија Чорлева - секретар сеоског читалишта (у средини)

Гранични прелаз „Илинден – Ексохи" налази се на само 12 км од Копривлена. Овај крај је оживео откако је отворен прелаз 2005. године. Људи често путују у суседну земљу – послом, због шопинга или одмора на грчком мору, а поређења између насељених места у две суседне земље су неминовна. „У грчким селима такође нема посла и многи млади људи тамо траже посао у Драми, Солуну, Кавали,“ дели своја запажања Марија. Према њеним речима, централизација већине услуга и могућности запошљавања у већим градовима је погрешна државна политика која осуђује села на пропаст.

„Наша села су тужна, јер има много напуштених кућа. Већинско становништво чине старије особе, а њихови наследници нису код њих. Имања су зарасла у коров и нема ко да их одржава. Ја и да хоћу нешто да урадим, не могу сама. Осим младих, имамо и људе који су у предпензионом узрасту, који такође не желе да се врате на село. Покушавају да у градовима обезбеде већу пензију и удобнију старост.“

Секретар читалишта скреће пажњу и на још један проблем села:

„У Копривлену живи много људи старости између 45-50 година, који нису засновали своје породице. Свако има своје разлоге за то, али ако ти људи имају породице, свака са по двоје деце, ситуација у Копривлену би била другачија. Али, нажалост, не може свако да нађе свог животног сапутника.“

У локалном читалишту је поводом обележавања 100 година од оснивања села Копривлен формиран посебан кутак у којем старе фотографије, предмети и одећа причају о свакодневном животу и обичајима локалног становништва.

Саставио: Јоан Колев

Извор: интервју Валрија Лекова – Програм „Христо Ботев“ – БНР

Фотографије: Валери Леков, НЧ „Възраждане 1927”, архива

Превод: Ајтјан Делихјусеинова


Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

Почиње друго издање Међународног форума ћирилице „Азбука, језик, идентитет“

На овогодишњем другом по реду издању Међународног форума ћирилице „Азбука, језик, идентитет“ у Софији учествује више од 30 слависта из 11 земаља. Дводневни форум (27-28. јун) у Националном дворцу културе одржава се на иницијативу потпредседнице земље..

објављено 27.6.24. 08.00

Европски лидери се колебају око именовања за највише функције у ЕУ

Супротно очекивањима, европски лидери на састанку прошлог понедељка нису успели да постигну консензус о четири главна кандидата за највише функције у ЕУ. Ипак, највероватније ће се то догодити на њиховом следећем састанку у четвртак и петак. Према..

објављено 26.6.24. 13.15
Фотографија: Facebook/EducationalHUBSofia

Матуранти Украјинског образовног центра у Софији наставиће школовање у Бугарској

У Украјинском образовном центру зазвонило је последње звоно, чиме је обележен крај друге школске године. Настава се овде одвија у две смене, а упркос томе што на располагању имају само 10 просторија, деца свакодневно похађају школу са великом жељом. О..

објављено 26.6.24. 11.45