У граду чијим улицама су некада давно ходали Трачани и Римљани видео је анђеоско створење и заувек остао опчињен његовом лепотом. Он – верни обожавалац и заштитник, она – инспирација и уточиште његове немирне душе.

„Кад виле изађу и заплешу први дан после Ускрса, ја себи кажем – данас имам имендан, јер сам и ја вила,“ овако је себе представила 81-годишња Русалија Кирова.

Она је као мала девојчица, која је тек начинила прве кораке у свету балета, успела толико да изнервира свог рођака, сликара Владимира Димитрова – Мајстора да је он ту емоцију преточио на платно, па зато нас она са слике у свом софијском дому гледа „тако јадно и страшно.“ Међутим, позирање другом сликару ће јој донети највећи дар судбине – сродну душу, привилегију коју ретко ко има.

У Драмско позориште у Пловдиву, где 60-их година минулог века буквално живе тамошњи уметници, пијаниста Георги Канев је довео свог друга Димитра Кирова да наслика портрет балерине Ели Иванове. Димитар је, међутим, приметио Русалију и замолио ју је да јој направи скицу. На белом папиру се убрзо појавила „мала балерина са танким струком“, а понудио је Русалији да уради њен портрет.

„Догодило се да сам убрзо након тога отишла на студије у Москву – у Бољшој театар и Институт за студије уметности,“ сећа се Русалија Кирова. „У то време је Димитар Киров био у Пољској, на изложби, и по повратку је видео да ме нема. А наша љубав је већ била почела. Јавио ми се телефоном и рекао: „Узели су ми атеље, осећам се толико усамљено. Хоћеш ли се удати за мене?“ Ја сам одмах одговорила: „Да.“ У међувремену он је отишао у Софију, код моје мајке, рекао јој је да ме воли и жели да се венчамо. Она је, међутим, одговорила: „Добро, али имате ли посао, кућу?“ На што је он рекао: „Немам, ништа немам.“ „Па шта ћете онда са мојом ћерком? Тек јој је 20 година, она ће се тамо школовати две године, а Ви ћете овде себи наћи неку другу. Ја то не одобравам,“ пресекла је моја мајка. После овог разговора ми је стигло писмо од ње: „Немој долазити за распуст јер те неки брадати лудак запросио.“

Међутим, узорна ћерка је узела воз за Русе где ју је већ два дана чекао заљубљени сликар. Венчали су се у пивници, у „опојном“ друштву пловдивских боема.

Она се после свадбе вратила у Москву како би завршила своје школовање, а он је остао да слика у Старом граду у Пловдиву, који ће бити њихов дом читавих 45 година.

„Живот с њим је био срећа, међу нама је постојала веома јака емотивна веза,“ присећа се старих дана Русалија Кирова. „Он није увек мене сликао, али су се моје очи и мој лик, говорио је он, поклапали са онима на иконама, као и да им патина током времена није засенила лепоту. У ствари, ја сам му само једном позирала, али су сви – чак и када је сликао Јапанку, говорили да сам то ја.“

Они су били као две душе у једном телу. Ево шта је својевремено рекао о томе сликар Димитар Киров:

„Супруга Русалија је моја инспирација за све моје радове и све што радим,“ рекао је Димитар Киров у интервјуу који се чува у Тонском архиву БНР. „Један од најомиљенијих њених портрета ми је „Русалија и пачке“ за који сам награђен наградом „Захари Зограф“ – једном од најпрестижнијих бугарских награда које један сликар може добити. Ја никад не правим портрет тражећи физичку сличност, то ми је увек на последњем месту. Важније ми је духовно присуство тог човека, стога ми је за израду једног портрета потребно пуно времена. Иначе само сликање не одузима много времена, пошто сам ја професионалац.“

Русалија Кирова је препознала Пловдив као град у коме ће играти на свим могућим сценама које јој је судбина одредила. Због залуталог метка који ју је погодио испред Џумаја џамије она је заувек скинула балетске патике и ушла у улогу педагога (покренула је балетске класе у Музичкој школи у Пловдиву) и кореографа. Али је све до 2008. године играла pas de deux са својим драгим Ди Киром.

Рођен 1935. године у Истанбулу, Димитар Киров је читав свој живот подредио уметности. Његово име се повезује са истомишљеницима из Пловдивске сликарске школе – са Георгијем Божиловим, Енчом Пиронковим, Јоаном Левијевим, Христом Стефановим, чије су слике снажно прожете новаторским, али и оспораваним од стране критичара блиских власти идејама. Међутим, његов таленат ће га одвести у простор где се укрштају многе границе између Француске, Тајланда и Јапана.

„Никад нећу заборавити сусрет са Салвадором Далијем,“ сећа се Русалија Кирова. „Присуствовали смо његовом предавању у Паризу и Митко је био веома срећан, јер му се потписао испод цртежа. А сви знају да је Салвадор Дали свој потпис стављао само испод радова који су му се допадали и то је било својеврсно признање за теланат њиховог аутора.“

Упркос томе што их је смрт раздвојила, Русалија Кирова и данас осећа присуство свог супруга.

„Цео живот сам са њим – уз његове слике, ја живим међу њима,“ каже она и чини све да његова уметност траје вечно:

„Оставио је за собом невероватну уметност – монументално сликарство, пластике, фреске, мозаик,“ додаје Русалија Кирова. „Свугде је стварао и његове слике се могу видети у свим деловима света.“

Русалија Кирова свако јутро доживљава као празник.

„Чак и сад, када сам сама, ујутру кад се пробудим, одмах искачем из кревета и после доручка одлазим у шетњу,“ каже она. „Шетам калдрмисаним улицама Старог града, међу старим кућама – ризницама сећања и тајни, које ће сачувати и причу о једном сликару који је у нежним рукама балерине видео анђеоска крила.“ 

Текст: Дијана Цанкова

Извор: интервјуи Марије Мире Христове - „Христо Ботев“ БНР, Гаље Митеве - Радио Пловдив БНР и снимак из Тонског архива БНР

Фотографије: лична архива, галерија "Кавалет", БНР

Превод: Ајтјан Делихјусеинова