Да Земља можда претесна није

Нас деце можда превише ли је

Само ми људи можемо да мрзимо

И да се једни других клонимо

И по боји, и по вери сами се делимо...

Деца су та која су мудра, не одрасли. Чујте њихове речи, деца немају отврднула срца. Када би Бог учинио да се дечија песма чује сваког минута, из дана у дан, у сваком кутку ове земље, мудрост би протерала лудост, а милосрђе би отопило захлађена осећања.

Колико граница још треба да нацртамо 

Чак ни имена једни другима не знамо

Лакше би било да једни с другима причамо

Али ми ипак бирамо да се свађамо

Уместо да опростимо – да повредимо...

Деца из Украјине своју поруку мира шаљу кроз уметност. Певају, цртају, пишу стихове и верују да ће, баш као у песмама, сликама и речима које су потекле из њихових срца, наступити дан када са прозора неће падати разбијени комади стакла и када ће једини непозвани гости у соби бити зраке сунца.

„Нама суседни град је бомбардован“, каже Ивана Демирова, етничка Бугарка, вокални педагог у Бугарско-украјинском центру „Медија“ у селу Криничноје, у Болградском региону. „Силно се надамо да наша деца то неће доживети. Трудимо се да их некако обрадујемо, да им скренемо пажњу на лепе ствари, на песме. Зато певамо и учимо чак и у склоништу. Не можемо прекинути наставу јер не знамо колико ће још трајати овај рат. Покушавамо да идемо напред.“

Ивана Демирова није клонула духом и кроз лични пример покушава да унесе колико-толико реда у хаотични свет у коме њени ученици већ годину и по дана покушавају да пронађу безбедан кутак. У Софији смо срели Варју, њену малу веселу и насмејану ученицу, добитницу главне награде на певачком такмичењу Извршне агенције за Бугаре у иностранству.

Мир у делима деце из бугарских заједница у иностранству

„Наша деца су веома талентована“, поносна је Ивана Демирова, док петогодишња Варвара Трандафилова пева:

Дај ми сада ручицу да играмо рученицу

Један-два, један-два-три ножицама лупи ти...

„Свиђа ми се у Бугарској“, каже девојчица. „У бугарској школи учимо о празницима. Има их много – Баба Марта, Божић, празник Ћирила и Методија… Када се вратим у Украјину, испричаћу свима да су овде шуме лепе. Ми немамо таквих шума, али имамо море. Надам се да ћу и идуће године доћи у Бугарску.“

Варја је само једно од деце која сваке суботе посећују Бугарско-украјински центар „Медија“. Тамо се вокалном умећу уче и мали певачи из групе „Карамелки“, који су упутили дирљив апел да се рат заустави. „Деца долазе, мајке их чекају“, каже Ивана Демирова:

„Акценат стављамо на то да треба да верују у добро, јер ако је дете под непрекидним стресом, неће моћи да ради, ствара, развија се. Ми треба да их умиримо и да им улијемо сигурност, а не да погоршавамо њихову ионако тешку ситуацију. Објашњавамо им да ће мир сигурно доћи, да се сви морамо надати да ћемо пре или касније стићи до победе и тада ће за њих наступити добри дани.“

А рат ће до тада задавати ране. Оне телесне ће бити залечене, али једно је сигурно, свима до једног душе ће бити окрњене. Али како се лече невидљиве ране?

„Не знам, не знам“, понавља Ивана Демирова. „Они су још деца – виде шта се дешава, али то не могу да осете и разумеју у потпуности. Биће веома тешко, веома тешко. Неће проћи тек тако. И ја сама се концентришем на децу, мој састав пева песму „Деца земље“ како би веровали да ће победа, мир и спокојан живот доћи.“

Пре годину дана – неколико месеци након избијања рата, ученица десетог разреда Аделина Христова из заједнице бесарапских Бугара у Болграду рекла је за Радио Бугарску:

„Веома сам тужна због моје мајке Украјине. Сваки тренутак за нас може бити последњи. Не знамо шта нас чека, и зато једноставно живимо – радујемо се ономе што нам живот пружа.“

Годину дана касније, жеље за децу Украјине су непромењене.

„Желимо да наша деца имају срећно детињство и срећну будућност, а моје колеге и ја чинимо све што је у нашој моћи“, каже Ивана Демирова. „Желимо да им године детињства остану у лепом сећању, јер оно што се дешава данас запамтиће за цео живот. Желимо да певају, да се радују, да плешу, да се смеју, али и да се развијају и остварују у овим веома тешким временима.“

А једна петогодишња девојчица сања да се следеће године врати у Бугарску како би отпевала нову песму.

Једни другима руке пружимо 

Као цвеће мир чувајмо

Незнацу се осмехнимо

Не мрзимо, већ волимо

Уместо да узимамо, једни другима дајимо

Сви смо ми деца једне Земље...

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: Бугарско-украјински центар „Медија“