Као град са историјом дугом преко 8.000 година, Софија остаје неодгонетнута загонетка чак и за потомке неколико генерација локалних становника.  „У Софији време тече по својим сопственим правилима. Да бисте га заиста ухватили на фотографији, морате познавати та правила“, наводи фотограф Иван Шишијев, аутор зборника „Етиде Софије: 24 часа у граду“, који садржи импресивне фотографије из бугарске престонице и занимљиве приче везане за њу. 

Са њим смо разговарали о лепоти нашег главног града коју некако често прихватамо као здраво за готово, а не као богатство. И ако Софију замислимо као жену, која има лепо али и ружно лице, можемо се приближити њеној суштини:

„Лепо лице Софије је планина Витоша, јер она скоро да се није променила. Град је изузетан по томе што је богат зеленилом. Сваки пут помислим да је Софија зеленоока, има мало грбав нос, смеђе косе и неку балканску лепоту. Њено ружно лице нас одводи у неке неугледне четврти. Оне су део града, не можемо се правити да не постоје. Међутим, ако се уложи новац у њихово сређивање, те четврти могу постати пријатне. Софија се може угледати на неке европске па чак и балканске градове, у којима општинске власти помажу савесним власницима да одржавају зграде у којима живе и кажњавају оне који то не чине. У овом граду сви ми живимо заједно и није нам неко други крив што наша фасада није сређена а испред улаза није очишћено“ – каже у интервјуу Радио Бугарској фотограф Иван Шишијев.

Иако тежи да прикаже и прича о лепом лицу Софије, Иван познаје и њено ружно лице:

„Ја сам у књизи на једном месту написао да је Софија град неостварених зграда и остварених ремонта. Међутим, то се односи на време пре 70-80 година, док је данас развој на боље видљив. Као пример навешћу тзв. Женску пијацу.  Почетком 20. века тамо се налазила тржница. Власници читлука, који су на њој продавали своју робу, су одједном одлучили да купе терен на којем ће подигнути зграду у којој ће не само продавати робу, него и живети. После 1944. године, међутим, тамо су се настанили људи који су по неколико година живели као подстанари и из тог разлога нису били вољни да сређују стан и зграду. И тако наредних 50 година на том месту време оставља свој видљив траг. Али данас многи поново живе тамо као подстанари, али желе да зграда у којој станују буде лепа и труде се да је одржавају лепу. Ми смо веома сумњичави када дође странац, посебно са истока, али неки од њих су поправили ствари које ми нисмо могли поправити читавих 80 година“, наводи Иван Шишијев.

Поред дивних фотографија и занимљивих прича, зборник „Етиде Софије: 24 часа у граду“ садржи и предговор који је написао бугарски писац, добитник Букерове награде Георги Господинов:

„Са Георгијем се знамо већ неколико година, а о предговору смо причали много пре његове награде „Букер“, каже Иван. – Предговор је кратак и веома специфичан. Аутор прича о својим временским склоништима и временским просторима у граду и представља Софију као град пун много елемената, малих детаља и малих прича који га чине оним што јесте“.

Превод: Албена Џерманова

Фотографиjе: лична архива