„Сваког јутра долазимо у кафић у 9 сати, ту седимо до 10.30, а касније у хладовини код куће и то је то,“ каже један од становника села Трстиково код Варне. Њихов „радни“ дан почиње већ у 5 сати ујутру када: „Копамо, заливамо, беремо, сејемо,“ објашњавају мештани, који након тога одлазе на кафу.

Скоро 630 људи живи данас у селу које је удаљено 30 км од Варне и једно је од најмногољуднијих села у Општини Аврен. У време османске владавине, село се звало Караач Софулар, а 1935. године преименовано је у Трстиково – по трски која је расла у мочвари, у атару села.  

„Веома сам задовољан својим мандатом и оним што је урађено. Радо долазим на посао јер су људи у Трстикову добри и увек ми помажу,“ каже председник сеоске општине Лачезар Лазаров. Он је пре 16 година напустио посао у Софији и уз помоћ пријатеља припремио своју предизборну кампању. Отада до данас је испунио многе пројекте којима се поноси.

„Имао сам жељу да средим инфраструктуру, тротоаре, гробље и мислим да смо успели у томе,“ рекао је он и додао: „Осим тога, у централном парку смо поставили нове дечје пењалице и вењак и обновили зграду здравствене службе. Није тешко бити председник, али понекад наилазим на тешкоће, посебно када ми се људи обрате за помоћ, а ја не могу да им помогнем.“

Главни извор преживљавања и зараде у Трстикову је пољопривреда – неки од житеља раде у модерној бази за складиштење житарица, док су други посао нашли у грађевинском сектору и сваког дана путују до Варне. У селу постоји и основна школа са око 60 ученика, читалиште, чији дечји састав се пуном паром припрема за фестивал у Грчкој, пензионерски клуб. Лекарска и стоматолошка ординација, четири продавнице, друмски и железнички пут, близина Девње у чијим фабрикама ради део становника Трстикова и луке Варна – Запад само допуњују идиличну слику којој би завидела многа бугарска села.

“Сви догађаји су ту, окупљамо се на све празнике, већ имамо и сталну гласачку кабину,“ прича Елена Иванова из пензионерског клуба. „Дани нам пролазе у миру, слози и поштовању са комшијама, помажемо једни другима. Само су се деца мало променила. Не чувају село, не виде га као своје. Иначе, живот на селу је слободнији – обично када ми дођу гости, седимо у башти, пуштамо музику и нико од суседа ми не замера. Јер сутра ће се и код њих окупити и пустити музику гласније. Трпимо се!“

Ако неко жели да проба укус сеоског живота, Трстиково нуди старе куће, при том по повољним ценама, каже председник сеоске општине. Чести нестанци струје главни су проблем овог насељеног места.

„Струја у јутарњим сатима нестане четири до пет пута дневно, многим људима су изгорели уређаји због нестанка па доласка струје. Други проблем је повезан са застарелим водоводом који треба да се реконструише, али за сада немамо веће хаварије. „Иначе, вода нам је веома добра. Асфалтирање неких улица је друга ствар коју бих желео да направим,“ каже Лачезар Лазаров.

И док председник прича о својим плановима, које ће остварити у случају да добије нови мандат, Василка, Стефка, Павлинка, Станка и Иванка и овог јутра после рада у башти ћаскају уз кафу у хладу.

„Живела сам у Варни, па сам се вратила на село,“ каже једна од њих, а остале се прикључују разговору: „Некада је село било живље, људи су били друштвенији. Није било интрига, нити нам је било битно ко је богат, ко сиромашан. Сви смо били исти.“

„Ово нам је шетња. Сад ћемо нешто скувати и појести, на реду је затим поподневна дремка, гледаћемо ТВ и дан је готов. Убијамо време гледајући турске серије,“ каже друга мештанка.

Добри, становник села, са горчином у гласу је рекао:

„Како се живи на селу – слободних кућа има, дођите у Трстиково и останите месец дана и видећете која је то туга. Пет минута није довољно да то осетите и разумете. Ми се не жалимо, навикли смо се на овакав живот. Међутим, неко ко овде није живео неко време, можда неће издржати ни дан,“ каже Добри Лефтеров.

Текст: Дијана Цанкова

Извор: репортажа Александра Јорданова, новинара Радио Варне – БНР

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: БНР- Радио Варна, Facebook/ Тръстиково, Варна