Загрљај се може сматрати универзалним језиком саосећања, разумевања и подршке. Понекад нас један загрљај може одвратити или мотивисати да донесемо неку одлуку. Међутим, за неке људе он може бити спас и дуго тражено уточиште, у којем ће се бар накратко осетити заштићеним и мирним. Управо такво место обезбеђује бугарско удружење „Отворено наручје“. Основано пре више од годину дана, мало после почетка рата у Украјини у фебруару 2022. године, оно окупља људе из Русије, Молдавије и Украјине, којима је главни циљ пружити помоћ онима којима је потребна. 

Једна од иницијатива Удружења је одржавање летње школе у којој деца од 6 до 17 година старости уче или усавршавају своја знања бугарског језика. Поподневни часови пак су резервисани за екскурзије и упознавање бугарске природе, историје, традиције и културе. Идеја је да ова деца, која су приморана да напусте своју домовину, доживе лето које ће им дуго остати у срцима и сећању.  

„Прошле године ову прилику је искористило 96 деце, а ове године их је већ 115, при чему је њих десетак из Сирије, Ирана и Ирака“, наводи у интервјуу Радио Бугарској члан Удружења Димитар Димитров:

„Украјинска деца, која чине већину у нашој школи, их веома добро прихватају. Велика је срећа видети да су деца толерантна, да прихватају и пружају помоћ другој деци, нека од којих још увек не знају добро бугарски језик. Морам рећи и то да наш тим наставника бугарског језика и педагога који организују програм у поподневним часовима представља невероватан спој надахнутих личности које дају све од себе“.

Њихови ђаци пак их често изненађују својом креативношћу и одличним тимским радом. На једном специјалном догађају у Софији, на којем су деца представила најважније знаменитости својих родних градова у Украјини – Одесе, Харкова, Херсона, Мелитопола, Кијева, Доњецка и других, наш колега Јоан Колев је имао прилику да разговара са неким од учесника Летње школе. Ево шта су му они рекли.

„Овде сам од марта прошле године – каже тинејџерка Тетјана Маланчук. – У Софији сам од самог почетка мог доласка и овај град ми се много свиђа. Морам признати да ме подсећа на мој родни град Херсон. Нисам похађала бугарску школу и не знам много о историји Бугарске. Знам, да је Левски био револуционар и посетила сам Музеј Левског у Ловечу. Знам да имате и фудбалски клуб који је име добио по њему.“

Викторија Аксјоненко је из Мелитопола и зна да у њеном граду живе Бугари, али не познаје много наших сународника. 

„Сасвим мало знам о бугарској дијаспори и када је сада требало да припремим презентацију о мом родном граду, сазнала сам да је у њему, у знак поштовања, бугарским средствима подигнут споменик Хаџи Димитру. Познато ми је да се окупљају у једној згради и расправљају о различитим стварима, али друго не знам“, каже Викторија и наводи да ју је по доласку у Софију највише импресионирало то што у граду има пуно музеја. Омиљен јој је Музеј илузија, али има и још једно омиљено место – Национални дворац културе, који се допада свим нашим саговорницима.

Максим Диденкул је из Одесе. Иако је његова мајка бесарапска Бугарка, он не зна пуно о тој заједници осим то да је велика и сложна. Међу његовим омиљеним местима у Софији је Северни парк. Ево зашто:

„Тамо има мало људи и човек може да мирно шета и размишља, да слуша песме птица. Иначе, били смо на предивном фестивалу „Сурва“ у Пернику. Боравио сам и у Варни, где ми се такође много свиђа.“

Троје наших саговорника су рекли да би желели да остану у Бугарској и по завршетку рата у њиховој домовини. На разговор са децом се надовезао и Димитар Димитров:

„Гледајући како деца различитих националности и вероисповести размењују мисли, уче једно од другога, постајем свестан значаја онога што ми радимо у овом врућем лету –  наводи он и додаје: Мени је важно да деца схвате да ће Бугарска бити њихов дом и када се рат оконча и моћи ће да бирају да ли ће се вратити у Украјину или ће остати код нас, у свом другом дому“.

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: Удружење „Отворено наручје“, лична архива