„А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша“, каже свети апостол Павле у својој првој посланици Коринћанима.Христово оваплоћење и врхунац Његовог искупитељског дела – Његова смрт и Његово Васкрсење – срж је хришћанског учења, које веру хришћана одржава живом више од два миленијума. У том смислу, Христово васкрсење је од суштинског значаја за хришћанску веру, јер мења статус кво у универзуму, уништава смрт како би дао живот у вечности. Љубав и свеопраштање тријумфују и сви су позвани на прославу за трпезом Божијом. Израз овог великог празника је Васкршња служба, на крају које су и они који посте и они који то не чине позвани да се причесте како би примили Бога у себе и сјединили се са Њим.
„Прекрасно је када знамо да смрт није страшна и да ћемо, као што се у пролеће сав живот поново рађа, и ми након смрти васкрснути, као Бог наш, за вечни и блажени живот у Царству Његовом“, напомиње Красимира Драгулева, дугогодишња наставница енглеског језика. „Зато, за православне народе највећи празник у години није Рођење Христово, већ Васкрсење Христово. То је обећање за све нас онога што долази, али наравно, под условом да живимо у Христу, не само да присуствујемо богослужењу и причестимо се, да запалимо свећу, већ и да примимо свету тајну Евхаристије. Да ли Га волимо, да ли верујемо у Њега? Вера у Њега значи проучавање Христовог учења и искуство Свете Евхаристије, уз покајање, саосећање и тежњу ка обожењу. То је Васкрсење Христово! Због тога је тако предиван и свеобухватан празник.“
Васкрсење се назива празником над празницима, јер нема веће радости од победе над тамом и страдањем. Вера у Васкрсење и вечни живот је сила која верницима помаже да прођу кроз искушења без бола и горчине у души. Оно што одликује правог хришћанина је потпуно одсуство злобе и зависти, као и то да се упркос личном страдању може радовати заједно са другима. „Ово је, рекао бих, знак самоодрицања, сличног Христовом“, напомиње отац Борис Борисов из софијског храма „Свето Преображење“ и додаје:
„Сви пролазимо кроз нека тешка искушења, тешке тренутке и овде морамо да се осврнемо на Христов крст и на Његово светло Васкрсење, које нам показује смисао страдања. То је нешто што не можемо у потпуности разумети, наравно, чисто рационално, али ипак највиши смисао страдања јесте да се усавршавамо. Као злато у ватри, да се у огњу страдања радујемо заједно са људима око нас, којима се у том тренутку дешавају радосни догађаји, да сачувамо своју људскост, да можемо великодушно да се уздигнемо – то је такође веома важно.“
По речима оца Бориса, сваки човек у неком тренутку свог живота пролази кроз тешка страдања и губитке, ради се о томе да понесемо свој крст као учешће у свом спасењу, да бисмо имали удела у Христовом васкрсењу:
Као што је Исус Христос рекао: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“. Црква нашу пажњу усмерава управо на ове истине, да то што смо Христови следбеници није нешто што се само по себи подразумева, већ морамо томе стално тежити и тако себе терати“, напомиње отац Борис. „То значи да се у унутрашњој борби боримо са својом себичношћу, са својим меркантилизмом, са својом исквареношћу и слабошћу карактера, да бисмо се уистину могли што више приближили Богу, да бисмо му се уподобили, што и јесте циљ хришћанског живота.“
Превод: Свјетлана Шатрић
Фотографиjе: Дарина Григорова, лична архива
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано учешће Бугарске у Првом светском рату (1914–1918). Историчари овај документ описују као „још једну..
Дана 25. новембра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Климента Охридског. Истакнути архиепископ, просветитељ и књижевник, он је један од Светих Седмочисленика – ученика Свете браће Ћирила и Методија, првоучитеља Бугара. Након..
Данас патријаршијска катедрала Светог Александра Невског обележава своју храмовну славу. Храм-споменик који је симбол бугарске престонице, изграђен је „у знак захвалности руском народу за ослобођење Бугарске од османског јарма 1878. године“. Ове..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано..