Ауторска монодрама, која је недавно представљена у Риму, у центар збивања постваља две жене – представнице различитих генерација и националности, чија се животна прича и данас понавља.

„Идеја за „Ратни дневник“ дошала ми је буквално интуитивно“, каже Силвија Станоева. Глумица никада неће заборавити тај 12. октобар 2021. године када је, да би откључала своју машту пре наступа, записала спонтани текст на парчету папира.

„Појавио ми се лик жене која лута парком, која има грозницу, која хода сама по мраку, која крије неке намирнице“, присећа се она. „Појавио ми се и лик мушкарца и постепено су се ствари посложиле. Радња говори о личном путовању Елене Мосије, која живи у Паризу за време нацистичке окупације током Другог светског рата. Њена прича се преплиће са животом савремене Елене, писца, која, након личне трауме због напуштања, почиње да описује свој живот у књизи. Елена Панајотова налази белешке своје претходнице, да тако кажем, на распродаји у Ротердаму“.

У својој монодрамии, Силвија Станоева открива вишезначну суштину рата, који попут чудовишта са мноштвом пипака продире у људски живот на најразличитијим нивоима. „Рат је у нама, рат је и око нас – када човек мора да се бори, а понекад чак и да извојује своје право на постојање“, истиче она.

„Најважнија тема је начин на који нас рат мења, каква је улога жена у овој ситуацији“, наставља глумица. „Али можда се тема која ме је тада највише заокупљала односила на то како можемо подржати живот. Због тога што имамо одговорност према овом животу, појавили смо се овде не само да проживимо тренутак, како је сада модерно рећи, већ можда и да нешто оставимо иза себе. Постоји и још једна лична тема – слобода није нешто што ће нам неко поклонити, и свакодневно, чак и у земљама које на први поглед изгледају веома мирне и уређене, треба да водимо битке да бисмо потврдили да постојимо.“

Када је Силвија Станоева писала текст за своју монодраму, рат у Украјини још није започео. Данас је, каже, аналогија неизбежна. Зато, баш попут паришке Елене из времена Другог светског рата, постоји и савремена Елена из Украјине.

„У ратној ситуацији највероватније постоје различите Елене“, каже Силвија Станоева. „Оно што повезује ове две жене је патриотизам, осећај части и поноса, осећај дужности и мисије. Догађа се једно велико откључавање – постајете свесни себе и откривате своју мисију да заштитите.”

Силвија Станоева већ девет месеци живи у Риму, где тражи своје професионалну реализацију, пре свега у свету филма. Предстоји јој да „Ратни дневник“ представи бугарској публици у неколико земаља, а у међувремену посећује кастинге како би остварила свој сан и афирмисала се у Италији.

„Ово је моја битка – желим да ме доведе до прилике да се реализујем као глумица“, категорична је Силвија Станоева. „За мене би то значило потпуну срећу – да могу да играм, да будем прихваћена, да се увек представим на нивоу, да откривам нове ствари. А такође и да постанем јача – и као личност и као уметник.“

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: лична архива