Свакоме од нас понекад је потребно раме на које се можемо ослонити, као и пријатељ којем се можемо поверити. Међутим, када сте дете или сте већ закорачили у бурне године сазревања, проналажење некога ко ће вас саслушати, умирити и посаветовати може не само да вас промени, већ понекад и да вам спасе живот. Управо то је разлог што се све више тинејџера поверава и своју душу отвара пред једним посебним пријатељем – он не осуђује, не држи придике, већ уместо уобичајене нестрпљивости и нервозе исказује емпатију и помаже.
Национална телефонска линија за децу 116 111 при Државној агенцији за заштиту детета током прошле године запримила је 28.400 позива. Преко хиљаду позива, или 3,3% више у односу на 2021. годину, односило се на децу која су била изложена физичком или психичком насиљу, а двадесет пет дечака и девојчица је рекло да размишљају о самоубиству. На позиве запримљене путем телефона за хитне случајеве 24 сата дневно одговарају психолози који пружају подршку деци и њиховим породицама.
„У више од 55% случајева позиваоци су деца“, каже о прошлој години Георги Иванов, који ради као експерт у овој агенцији. „Типичан профил су тинејџери између 14 и 17 година, а број дечака и девојчица је готово једнак. Наравно, зову и родитељи, комшије, грађани, стручњаци који раде са децом. Примећујемо позитиван тренд драстичног пораста позива из других установа – за 54% од стране медицинског особља, за 65% из образовних установа и за 84% из структура МУП-а.
Деца најчешће траже савет о међусобним односима јер имају потребу да комуницирају. А пошто се осећају занемарено и несхваћено од стране својих ближњих или вршњака, поверавају се у вези са породичним проблемима и насиљем у школи. Они осетљивији се тешко прилагођавају при преласку у нову школу, где се осећају изоловано и несхваћено, па и они траже саветника. „Са децом треба разговарати, желимо да знају да им је телефонска линија увек на располагању, али то важи и за сваку одраслу особу која је забринута за дете“, истиче овај експерт.
Када Државна агенција за заштиту детета заприми позиве или дојаве у вези са насиљем или другим ризиком, одмах се обавјештавају надлежне институције – понекад и окружно тужилаштво.
„Уколико је запримљен позив о постојању ризика од самоповређивања или самоубилачким намерама, одмах се шаљу екипе полиције, хитне помоћи, одељења за заштиту детета“,каже Георги Иванов. „Пратимо сваку запримљену дојаву и пружамо физичку подршку за решавање појединих случајева док се у потпуности не отклони ризик по дете. Али прва и најважнија ствар је да се ублажи психичка напетост и да се дете умири. Јер размишљање деце, а посебно тинејџера, који се непрестано траже и улазе у различите улоге кроз идоле, певаче, је такво да им се и најмањи проблем чини стравичним.”
Према речима овог експерта, одрасли су ти који треба да им дају добар пример и да их науче да је разговор и тражење решења за сваки проблем без агресије прави пут. А ако су и њима самима потребни одговори у вези са васпитањем и комуникацијом са децом, увек могу да позову националну линију. Број мајки које су потражиле неку врсту помоћи преко ове социјалне службе током прошле године повећао се за чак 28%, док се број очева смањио за 5%.
Број 116 111 као део глобалне мреже националних линија за децу Child Helpline International доступан је и грађанима који долазе из Украјине. Упркос томе што су евакуисани из Кијева, украјински саветници настављају да пружају психолошку подршку деци.
Текст: Дијана Цанкова
Извор: интервју Спаса Крајнина, БНР-Хоризонт
Превод: Свјетлана Шатрић
Фотографиjе: Државна агенција за заштиту детета, freepik.com
Током 2023. године око 8.000 Бугара вратило се у домовину, док је приближно 12.000 њих напустило Бугарску, изјавила је Магдалена Костова, директорка Дирекције за демографску и социјалну статистику при Националном заводу за статистику, у интервјуу за..
Око 770.000 људи, односно 16,5% становништва Бугарске, болује од дијабетеса, показују подаци последњег скрининга спроведеног 2024. године. Резултате је на конференцији за новинаре поводом предстојећег Светског дана борбе против дијабетеса представила..
„Човек схвати шта је домовина тек када је изгуби. Када си код куће, укључиш радио, чујеш народну музику, говориш на бугарском, одеш у позориште где се исто тако говори на бугарском. Тек када све то нестане, схватиш колико ти недостаје“, каже..