На свега неколико километара од најближег града, а одсечени од света. Тако се осећају становници малих насељених места, који су због недостатка јавног превоза заробљени у својим селима.
Село Босилково које припада подручју града Бурагса има 60-ак житеља, од којих већину чине старије особе. Већ годину дана овуда није прошао међуградски аутобус, а људи се уздају у милост судбине јер немају нити лекара, нити медицинску сестру, па чак ни апотеку. За мештане овог села спас представља понека предусретљива душа која поседује аутомобил.
„Немамо апсолутно никакву везу, нити имамо аутобус“, жали се председница сеоске општине Албена Момчева. „Шта да кажем како живимо. Ето тако – свако се сналази како зна и уме.“
Ако им затреба да оду до регионалног центра Бургаса, људи до најближе железничке станице у селу Ведрово морају да пешаче 3 километра. Крену по мраку јер воз полази у 9.00 сати. А да би отишли код лекара или да набаве лекове треба да оду у град Карнобат који је удаљен скоро 19 км. Једина „привилегија“ коју имају мештани Босилкова је сеоска продавница прехрамбене робе.
У суседној општини Карнобат нема ниједног насеља без међуградског аутобуса, мада до појединих насеља они возе ретко. На последњи тендер за избор тамошњег превозника пријавила се само једна фирма. Генерално, ограничен број путника и високи трошкови превозника осуђују на неуспех иницијативу „Јавни превоз до слабо насељених места”. Међутим, градоначелник Георги Димитров је категоричан у томе да сви људи имају право на услуге превоза како би задовољили своје свакодневне потребе.
„Имамо 30 насељених места, али ове линије су се показле као веома нерентабилне и често осим возача путују још један или два путника“, каже он. „У том контексту могу да разумем транспортна предузећа, јер аутобуси не возе на воду и морају да покрију настале трошкове. С друге стране, људи треба да имају могућност да барем једном недељно оду до града како би купили лекове и оно чега у селу нема.“
Слична ситуација је и у другим општинама – нарочито у онима које заузимају велику површину и у свом саставу имају удаљена насељена места. Транспортне фирме показују слаб интерес и људи у најбољем случају могу да користе аутобус два или три пута недељно или да остану без јавног превоза. Представници овог сектора кажу да у мањим насељима могу да одржавају линије које доносе губитке само ако држава испуни своје обавезе и додели им субвенције.
„Надам се да је држава досада схватила да је она та која свим грађанима мора да обезбеди минималну услугу превоза, где год они живели“, каже Румен Христов, директор највећег приватног транспортног предузећа у региону Бургаса. „У последњих годину и по дана фирма је успела да се донекле врати друштвеном ангажману, а за 2022. годину први пут су субвенције за остварене губитке исплаћене у износу од 90%. За нас, наравно, остаје тих 10% губитка, али у поређењу са губитком од 50-60% од пре неколико година, ово представља значајан корак у правом смеру.“
Парадокс који носи негативан предзнак, а чије последице трпе људи у другом бугарском селу, забележен је у Стоманцима у региону Крџалија. Ово је једино насељено место у нашој земљи које је „пресечено” по средини и које се налази на територији две општине. То нас води до куриозитетних случајева, каже градоначелник Јузџан Али:
„Половина дворишта појединих људи припада општини Џебел, а друга половина – општини Кирково. Има породица које плаћају порез на своје објекте у обе општине.”
Причајући о невољма са којима се село сусреће, градоначелник је једном ногом закорачио на територију општине Џебел, а другом – у Кирково.
„Скоро сви становници желе да се припојимо општини Кирково – осим две породице. Једна од ових породица има болесно дете и плаши се да би могла да остане без социјалних давања. Упутио сам допис обласној управни општине Крџали и Министарству регионалног развоја и јавних радова, али су обе институције одговориле да то питање треба да реше општинска руководства Џебела и Киркова“.
И док је због административног хаоса село и даље преполовљено између две општине, већ скоро 25 година нико није успео да асфалтира пут до најудаљенијих заселака. Тако становници засеока Кос, да би дошли до општине, морају да пређу 15 км, иако је најкраћи пут дуг свега 2 км.
Текст: Дијана Цанкова
Извор: интервјуи Нине Рангелове, БНР-Бургас и Нахит Догу, БНР-Кърджали
Превод: Свјетлана Шатрић
Фотографиjе: google.com/maps
Село Коњовец, у околини Шумена, обележава 160 година од оснивања најстарије ергеле у Бугарској. Прославе на ергели почињу 1. новембра, где ће представници Министарства пољопривреде и хране и Државног фонда за пољопривреду уручити одликовања..
Особе са менталним потешкоћама представиће своју јединствену визију архитектонског наслеђа Софије у оквиру фотографске изложбе „Архитектонске приче старе Софије”. Изложба ће бити отворена 1. новембра у Културном простору Централних хала у Софији, у..
Професионална асоцијација за роботику, аутоматизацију и иновације окупља преко 80 бугарских и међународних компанија, које себи стављају глобални циљ – да нашу земљу афирмишу као центар за развој технологија. Да би остварили овај свој сан, оне..
Одлука председника САД Џоа Бајдена да Украјини дозволи коришћење америчког оружја за нападе дубоко унутар руске територије изазвала је бурне реакције..