Око датума рођења истакнутог бугарског писаца Димитра Талева (1. септембра) бугарски медији су покренули питање о судбини његове куће у граду Прилепу.

То је био повод за интервју Радио Бугарске са македонским новинаром Владимиром Перевим, који је пре 77 година такође рођен у легендарном Прилепу. Иако је одрастао и живео у време Титове Југославије, Перев се никада није одрекао својих бугарских корена. Данас је он категоричан да бугарско културно наслеђе у граду није ограничено само на судбину куће породице Талеви:

„По мом мишљењу, време које долази ће отворити нове процесе и поједине културне и историјске знаменитости бугарског националног духа у Македонији и у Прилепу, посебно у мом Прилепу, биће заштићене. Оне ће или бити откупљене или ће питање њиховог постојања бити билатерално решено између Македоније и Бугарске. Али желим да подсетим да када се говори о кући Талева, занемарује се чињеница да се она налази на 100 метара од храма Светог Благовештења, културно-историјског споменика бугарске ствари у Македонији и бугарске цркве од 1834. године.

У близини куће Талева налазе се куће Тодора Кусева (митрополита Методија Старозагорског, ревносног браниоца свега бугарског у Македонији) и бугарског министра спољних послова Ивана Башева. Тамо се налази и прва бугарска школа у црквеном дворишту. На том простору се некада налазило и читалиште „Надежда“, ту су биле и куће породица Миникови, Небреклијеви, а ту је и кућа супруге једног од оснивача Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) Христа Батанџијева, ту је кућа породице Тошеви – Пере Тошева, све је у кругу од 100 метара. Ту се налази и костурница хероја Првог светског рата.

Стари Прилепчанин има идеје о коришћењу куће Талева као бугарски културни центар у Прилепу. Питали смо га како би се данас у граду односили према имену Талева, јер је и он, као многи македонски Бугари, после 1944. године проглашен фашистом?!

„Мислим да ће се водити спорови око имена Димитра Талева, и не због оптужби за фашизам, комунизам, национализам, већ због његове националне припадности. Да ли је Македонац или Бугарин? Да ли ће он бити у групи `удобних` писаца, какав је рецимо проблем са Вапцаровим, за кога нико у Македонији не зна да ли је Бугарин или Македонац? Ако је био Македонац, зашто није знао македонски?

До пре 5 година Димитар Талев је био апсолутно непознат у Северној Македонији. О њему је знало само неколицина људи који се професионално баве књижевношћу, каже Перев. Али његово име и дело су сачувани у сећању старих Прилепчана, заједно са именима плејаде истакнутих македонских Бугара из града, као што су браћа Јордан и Димитар Чкатрови, Коста Црнушанов, Аспарух Миников, Тоде Кусев и други. Новинар са великим уздахом признаје да му је тешко да процени да ли романе Талева треба превести на „савремени књижевни македонски језик“.

„Тешко је ово питање за човека који, као и ја, зна да чита на четири балканска језика – на српском, хрватском, бугарском и македонском, и добро познаје књижевност ових земаља – истиче Владимир Перев. –

Када Македонац који познаје језик чита дела Димитра Талева, он чита и разуме написано. Међутим, ако образовани Македонац чита роман „Дуван“ Димитра Димова, он би га тешко разумео. Зашто? Другачија је синтакса, речи су другачије, све је другачије. А за Талева кажу да је мајстор бугарског језика, али се залагао за западни говор. Не знам, немам став“.

Године 1944. Талев је био свестан да предстоји поновна подела Бугарске и Македоније. Као мост који спаја два дела отаџбине, започео је писање романа „Гвоздени светионик“. Поједина поглавља књиге објављена су прво у листу Зора, за који је он радио заједно са књижевним критичарем Јорданом Бадевим, а главни уредник издања био је рођени у Прилепу истакнути бугарски новинар Данаил Крапчев.

„Моја прва асоцијација је лист Зора, прва асоцијација ми је Данаил Крапчев и ујак моје мајке Јордан Бадев – наставља причу новинар. - Ово су моје прве асоцијације. Затим долази „Гвоздени светионик“, па „Чујем ваше гласове“. Али између ове две асоцијације, када се помене име Димитра Талева, поред сећања на остале Прилепчане из његовог окружења, је и црква Светог Благовештења у Прилепу, где је направљен иконостас“.

Стога је нада Прилепчана попут Владимира Перева да ће сећање на ове бугарске светиње бити сачувано.

Превела: Албена Џерманова

Фотографије: Иво Иванов, архива, БГНЕС