Ретко ко сумња да у разноликој и богатој природи наше земље неће бити и оних печурки интензивне ароме које коштају цело богатство на светском тржишту. Реч је о тартуфима који су одавно познати широм Европе као зачин који јелима даје онај префињен и посебан укус. Бугарска се на светској мапи налазишта тартуфа појавила тек пре 15-ак година, али зато има велики потенцијал за култивисање овог скупоценог природног дара. У Бугарској не постоји тачна статистика о налазиштима тартуфа, као што се не води статистика и о количинама које се извозе из земље годишње. Најчешћа врста је црни летњи тартуф који је најраспрострањенији у свим деловима земље. Бели су ређи и самим тим и скупљи – цена им је понекад вртоглава и може да донесе добру зараду ловцима на тартуфе.

Као у сваком занату и у овом су потребни стрпљење и упорност и пре свега пас који је добро припремљен за тражење тартуфа. Тиме се у Бугарској бави око 10.000 људи, али њихов број варира у зависности од потражње за овим печуркама. Код нас готово и да нема тражње за тартуфима који се сматрају скупим деликатесима који се не користе у бугарској традиционалној кухињи. Реткима од сакупљача тартуфа се срећа осмехује и они зараде много новца за кратко време.

Али већина познавалаца тартуфа, слично трагачима за закопаним благом, љубоморно крије од јавности места где су пронашли ово природно благо. „Тако су тартуфи доступни само њима,“ каже Димитар Димитров, председник Асоцијације „Бугарски тартуф.“ Димитар је пре 10 година сасвим случајно постао део једне „затворене заједнице“ и сматра да је крајње време да сакупљање тартуфа нађе своје место у бугарском законодавству јер је то једини начин да се то регулише у Бугарској: 

„Пронаћи тартуф, посебно црни летњи тартуф, није нешто неуобичајено или невиђено у Бугарској, али је зато интересовање као плима и осека и мења се у зависности од приноса, односно зараде. Асоцијација „Бугарски тартуф“ је основана 2016. године, а настала је услед великог бума на тржишту тартуфа 2014-2015. г. Тада је број ловаца на тартуфе знатно порастао, много се причало о могућностима да се од тога заради. Година је била кишовита, што је погодовало печуркама. Берачи су своје активности и скровишта скупоцене подземне гљиве држали у тајности. Отада није дошло до тако великог скока интересовања, али се све више људи разуме у тартуфе. На почетку није било проблема оставити сакупљене тартуфе поред неког дрвета и касније се вратити по њих. Данас су шансе да их пронађете тамо где сте их и оставили веома мале, јер има и других ловаца. Неки сакупљају тартуфе и живе од прихода од њихове продаје, другима је то хоби и прилика да се прошетају шумом. Чињеница је да ни један тартуф неће остати непродат, али цена зависи од потражње. Продаја тартуфа може да буде помоћ породичном буџету, али је немогуће рачунати на сталне приходе од тога.“

Тартуфи су одувек постојали у Бугарској, помињу их антички писци, користили су их и Трачани. „Увек их је било, ми их једноставно нисмо тражили, нису нас занимали,“ каже Димитар Димитров и подсећа да су 2020. године посланици 44. сазива Народног собрања поднели нацрт закона о усвајању Нормативног оквира за трговину, сакупљање и чување тартуфа. Али чланови Асоцијације сматрају да он није добар јер је писан на брзину и не одговара потребама људи који се тиме баве, а то ће, са своје стране, додатно отежати сакупљање тартуфа:

„Ако је судити по нашем законодавству, тартуф у Бугарској не постоји као култура,“ каже г. Димитров. „Не размишља се о субвенционисању одгајивача тартуфа, док у иностранству ако одлучиш да направиш плантажу тартуфа, држава ти даје велике субвенције које покривају скоро 90% почетних трошкова. Затим имате 10-годишњи план подршке власницима плантажа, а најтеже је првих пет година јер прве тартуфе можете очекивати шесте година након подизања плантаже. Озбиљна подршка узгајивачима тартуфа пружа се у Италији, Француској и Шпанији, али је Бугарска далеко од њихове праксе,“ рекао је Димитар Димитров.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографие: БГНЕС, ЕПА/БГНЕС