Бугарска је отворила 11 државних културних института у иностранству – у Берлину, Братислави, Будимпешти, Варшави, Бечу, Лондону, Москви, Паризу, Риму, Скопљу и Прагу, којима методолошки и финансијски руководи Министарство културе, а њихове активности се спроводе у складу са билатералним међувладиним споразумима. То није случај са бугарским културно-информативним центрима у српским градовима Босилеграду и Цариброду.  Сагласно локалном законодавству они раде као невладина удружења. 

Председник Центра у Босилеграду Иван Николов упоређује њихов рад са радом читалишта из доба националног препорода Бугарске. По његовим речима, њихов рад отежава трома европеизација Србије, која успорава отварање граница и развој региона.  Не постоји и дијалог између две суседне државе о бугарској мањини у региону тзв. Западних покрајина. У једном веку људи из Босилеграда су мигрирали у Бугарску, Србију и Македонију, а становништво се смањило са 30.000 на 5.000-6.000 људи.

“Основали смо културно-информативни центар овде и преко његовог рада трудимо се да очувамо бугарски дух, бугарски језик пре свега и да подстичемо људе на нови стил и начин понашања и задовољни смо што су млади људи све више свесни тога“ – наводи Иван Николов, председник Културно-информативног центра бугарске националне мањине „Босилеград“ /КИЦ „Босилеград“/.

• О Бугарима у Србији

У интервјуу Радио Бугарској Николов каже да имају извесну минималну подршку од стране бугарске државе, али раде претежно уз помоћ мноштва бугарских институција међу којима су Софијска општина, читалишта, музеји, галерије и медији.  Жао му је што немају ниједан реализовани пројекат у оквиру Програма прекограничне сарадње.

“То је озбиљан проблем. Наш административни и кадровски капацитет у смислу стручњака које треба да ангажујемо, заиста је ограничен – казао је Николов. – Оно што овде видите су две канцеларије са по два рачунара. Али то није довољно латити се реализације инвестиционог пројекта. Да не говоримо о томе да је потребно да инвестиционе пројекте подржи и локална власт. Још увек постоји сумња за сваки лев који уђе из Бугарске и Европе“.

За разлику од својих сународника у Цариброду, Бугари у Босилеграду су далеко од главног пута. Они не могу као Бугари у Цариброду да сваки дан иду на посао у Софију а да се увече врате кући. Обласни центар Ћустендил, у Бугарској, који није далеко од Босилеграда, не нуди могућности за посао а до тамо нема ни редовне аутобуске линије. Становници Босилеграда желе да као алтернативу тзв. дневној миграцији развију етнографски туристички комплекс, који укључује једну манастирску школу из 1832. године и цркву у селу Извор, која је из 1833. године.

“У питању је веома занимљива црква, у Бугарској постоји само још једна црква такве архитектуре – у Банском. Ако се у овом региону, у том селу направи етно-центар,  с обзиром на близину Софије, то би могло да знатно повећа туристички проток. А тамо где се крећу људи већ настају предуслови за економски развој – наводи Иван Николов. –  Јер, је тренутно, нажалост, Босилеград у канџама међународних рударских компанија, које страшно загађују животну средину а људи су сиромашни. У принципу, сва рударска насеља су сиромашна“.

Скоро сви ученици Гимназије у Босилеграду  по завршетку школе настављају своје образовање на високошколским установама у Бугарској – каже још председник КИЦ „Босилеград“. Већина студената остаје да ради у Бугарској. То додатно демографски угрожава регион. Али, по речима Николова, почетком 21. века људи не могу да буду препуштени сиромаштву и зато му је драго што се млади људи остварују у Бугарској. Као проблем наставе на бугарском језику он наводи одсуство, већ преко 10 година, превода на бугарски језик свих обавезних уџбеника на српском језику. Међутим, о бугарској самосвести у региону он је оптимиста:

“Упркос свему, млади у Босилеграду знају бугарски језик, иако употребљавају и дијалекатске речи које иначе користе у свом говору. Али само то није довољно. Ви знате да су за јачање бугарске националне самосвести, поред бугарског језика потребна и знања из бугарске историје, културе, географије, као и низ других ствари. Овај регион је географски усмерен према Бугарској. Већина људи у Босилеграду већ има бугарско држављанство, што је створило предуслове за национално самопоуздање и укључивање у бугарски културни простор“.

Аутор текста и фотографија: Иво Иванов

Превела: Албена Џерманова