У немирним временима нико нема право да се повуче у стаклену кулу и са њене варљиве висине бездушно посматра шта се дешава. Расправа о томе да ли уметници и интелектуалци треба да остану закључани иза врата својих креативних лабораторија са алибијем да се не разумеју у рат, када је једноставна дилема да ли подржаваш агресора или његову жртву, није изговор већ страх.

Ове недеље су вокални састави „Bella Voce” и „Славјани”, гудачки квартет „Филхармоника” и пијаниста Светлин Христов изразили саосећање са украјинским народом преко музике, јер то најбоље умеју и знају. „За разлику од већине концерата „Музика Украјине“ је настала као иницијатива музичара – они су пожелели да направе концерт у знак подршке“, каже диригент Софијске филхармоније Најден Тодоров, кога су слушаоци БНР изабрали за једног од „Бугарских амбасадора културе за 2021. годину“.

Музичар верује да уметници емпатију носе у себи, али је и убеђен да они морају остати хладнокрвни, јер им предстоји да лече ране.  Ипак, може ли њихов глас да заустави рат?

„Уметност је, нажалост, већ доживела неуспех, иако њена улога није да зауставља рат, већ да га спречи – одговара Најден Тодоров. – У том смислу, ја могу да на уметнике гледам као на лекаре – улога лекара у рату није да убијају, већ да лече. Ако се вратимо у историју, видећемо како је за време последњег великог рата Шостакович створио Лењинградску симфонију, која је становницима Лењинграда улила снагу да се боре за свој опстанак. Немачки диригент Вилхелм Фуртвенглер, чије се име повезивало са нацистичком партијом, је спасио Јевреје… Дакле, без обзира на којој се страни барикаде налазе, мисија уметника је да спасавају.”

Ако се уметник категорично не изјасни против рата и кривца за тај рат, он нема право да се назива уметником, човеком који ствара уметност, каже списатељица Здравка Ефтимова. Према њеним речима, свако треба отворено да изнесе свој став против агресора Путина и да подржи украјински народ који сада пати.

„У уметничким делима приказан је заиста нељудски, ружни, одбојни и одвратни лик рата – наставља Здравка Ефтимова. – Томас Ман је лепо рекао да је рат једини излаз за кукавице из проблема мира. Смрт жртава ће увек говорити нашој крви, нашим срцима и нек докажемо да смо довољно велики за мир. Зашто се дешава тако да после смрти и последњих сведока претходног рата избија нови рат упркос подигнутим бројним споменицима? И шта би то требало да значи – да је човечанство слабије од рата?“

Сликарка Валентина Попова покушава да преко својих слика јарких и живих боја удахне храброст. Тренутно су њена дела приказана у фоајеу испред 1. студија БНР а новац од купљених слика ће бити дониран за потребе украјинских избеглица које су БНР и БНТ сместили у свом заједничком хотелу у Китену, на нашем јужном Црноморју.

„Можда је то нека психолошка одбрамбена реакција да бих могла да дајем снагу и самој себи, и људима око мене  – каже сликарка. – Када је још једна превелика несрећа задесила цео свет, када пати  једна држава, када пате људи тамо, у ствари, патимо сви ми. Тренутно се добро мобилише и људи се брзо организују да помогну на све могуће начине. То је мој гесло – да свако од нас помогне макар једној особи, да ка добру начини макар само један мали корак – то већ нешто значи.”

Извор: Интервјуи Нине Цаневе и Асје Чаневе, Програм „Христо Ботев“ - БНР

Саставила: Дијана Цанкова

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: БГНЕС, Асja Чанева