„Веома је тешко бити Бугарин у Северној Македонији“, рекао је Томе Блажески, председник најмлађег удружења македонских грађана који изражавају бугарску самосвест „Цар Борис III“ у Охриду. С обзиром на нову динамику у односима између Бугарске и Северне Македоније разговарамо са њим о надама и реалностима живота Бугара у нама суседној југозападној земљи.

„Тешко је време, али надамо се да ће се ствари средити. Као млада земља морамо бити блиски са Бугарском и да тако радимо, ако желимо да ствари крену набоље“, каже Томе, македонски држављанин са бугарским пасошем, и додаје:

„Одлучили смо да оснујемо наше удружење које би ујединило Бугаре у Охриду и другим градовима Републике Северне Македоније. И молимо бугарске политичаре да учине све што је у њиховој моћи, да будемо укључени у Устав Републике Северне Македоније.“

По његовим речима, у Охриду око 10 хиљада људи има бугарско држављанство, „али много више је оних који се тако осећају“. Шта за њих значи укључивање у Устав Републике Северне Македоније?

„Мислим, да ћемо имати више права, јер сада често пута осећамо да смо дискриминирани више од осталих људи. Говоре нам да смо бугарски плаћеници, а ми смо само људи који имају своју самосвест – каже Блажески. – За нас је све сложено. Припадници других нација, које су укључене у Устав, много лакше могу да нађу посао, да се упишу у школу, на факултет итд. Док ми, бугарски држављани, смо тамо аутохтоно становништво.“

Бугарска инсистира на окончању говора мржње и напада на бугарско културно-историјско наслеђе у тој нама суседној држави. Да ли се запажа напредак у том правцу и како тај говор мржње утиче на живот македонских држављана који изражавају бугарску самосвест?

„Као што рекох, постоји притисак - не можеш бити слободан грађанин. Пре него што смо основали удружење, организовали смо једну групу становника Охрида који изражавају бугарску самосвест и других Македонаца и поставили смо спомен-плочу војводи Томи Давидову, који био у бугарској војсци и имао високи чин. На спомен-плочи не пише ништа бугарско, већ само „Нисам из Македоније, али бих живот свој дао за њену слободу“. Све је било написано на македонском. У једној недељи спомен-плоча је била поломљена. Није било никакве провокације, није било бугарских застава – ништа! А Тома Давидов је био војвода тог региона, обучавао је војводе, међутим, штета је што људи не знају о њему. Тамо постоји једна македонска и једна „бугарашка“, како је зову, историја. И то је то.“

Да ли сте оптимиста да ће се све средити? Сада сте у Софији, разговарали сте са бугарским политичарима, са јавним радницима.

„Да, ствари се морају поправити с обе стране, али пре свега с македонске стране – да се призна историја и да људи знају ко смо ми и какви смо. Само тако се може изградити добросуседство и може се ићи напред .“

Томе признаје да је мали део друштва у Северној Македонији против Бугара - „не више од 10-20 одсто македонских патриота од целокупног становништва. Остали људи су добри према нама, живимо заједно“.

А на питање: „О чему сањају Бугари у Северној Македонији?“ он одговара:

„Сањају да будемо уписани у Устав.“

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: лична архива