Почетак двадесетих година минулог века је био период у коме су се многе бугарске архитекте и грађевинари – по завршетку студија у иностранству, вратили у отаџбину решени да поратну Софију претворе у прави европски културни драгуљ. Један од њих био је и тада 30-годишњи архитекта Лазар Парашкеванов који се 1920. године, након што је у Прагу стекао диплому инжењера архитектуре, преселио у бугарску престоницу. У то време је на власти у Бугарској био Бугарски земљораднички народни савез (БЗНС), а на челу владе је био његов блиски друг Александар Стамболијски. Годину дана касније премијер је предложио Парашкеванову да изради пројекат изградње нове зграде у којој ће бити смештена централа земљорадника, а биће и сала и просторија у којима ће се организовати културни догађаји, као и изложбени простор у којем ће се изложити стална поставка, простор намењен историјском музеју и др. 

Војни пуч и убиство Александра Стамболијског у лето 1923. године зауставили су реализацију те идеје. 20 година касније је Парашкеванов обновио рад на том пројекту и у пролеће 1947. године почели су радови на изградњи објекта. Осамнаест месеци након почетка изградње, власти су одлучиле да ће само један мали део зграде бити намењен потребама БЗНС, док ће преостали део постати Национална опера. Изненађен огромном  променом првобитног плана, архитекта је наредио да се све што је до тада изграђено сруши како би направио нови, такође иновативан пројекат:

„Пројекат је претрпео бројне измене,“ прича урбаниста Здравко Петров. „Двадесетих година прошлог века он је одраз модерне архитектуре у то време, садржи многе елементе ар деко стила и новонасталог модернизма. А оно што ми данас видимо представља зграду класичнијег изгледа и резултат је другог пројекта. После Другог светског рата, у Бугарској је популарност стекла тзв. стаљинистичка архитектура, чији се трагови могу видети на згради опере.“

Лили Големинова, унука славног бугарског композитора и диригента акад. Марина Големинова, и данас се сећа прича о великом ерудити Лазару Парашкеванову који је био чест гост у кући њеног деде. Као пример посвећености, којом је архитекта приступио изградњи тог објекта, Лили подсећа на његове речи да када градиш оперу, најважније је да будеш упућен у акустику, јер ма колико лепа била зграда, ако дворана није погодна за одржавање представа, онда ниси добро обавио свој посао.

„И сам је признао да је прочитао гомилу дебелих књига о акустици оперске дворане на чешком, немачком и руском језику, припремио је и екипу мајстора чији је рад све време изблиза пратио. Буџет предвиђен за то је на почетку био изузетно велик, али је временом смањен и у једном тренутку су му рекли да се материјал више неће наручивати из иностранства и треба да се задовољи оним што му је доступно у Бугарској. Тим међународних стручњака који је извршио акустичну проверу у изграђеној 1953. године згради опере дао јој је једну од највиших оцена у Европи.“

То је потврдио и пијаниста Националне опере Валентин Стамов:

„Ово је једна од најнеобичнијих зграда на свету. Унутрашња велика дворана је у облику музичког инструмента. Зидови и подови су дупли, на плафону је отвор налик оном дувачких инструмената. Дрвена ламперија направљена је од материјала који се користи у изради дрвеног окова код неких музичких инструмената. Дакле, акустика у Софијској опери је сматрана једном од најбољих у свету,“ рекао је Стамов.

Припремила: Весела Крстева

Извор: Радио Софија – БНР

Превела: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: operasofia.bg, БГНЕС, архива