У условима ковид пандемије код нас сеоски туризам постаје све популарније, а познато је да сваки регион има своја типична јела чији се рецепти преносе с колена на колено. Често је припрема традиционалних јела везана и за неку симболику или локалну традицију. “Кулинарска путовања помажу људима да боље упознају нашу земљу“ – тврди Екатерина Терзијева, оснивач популарне платформе за гурмански и вински туризам. „Људи траже нешто другачије – не само географски обилазак неког места, већ и доживљај“ – категорична је Екатерина. Она наводи да у њеним групама увек има странаца, зато су њене приче на бугарском и на енглеском језику.

Који су најзанимљивији са кулинарске тачке гледишта региони у Бугарској? За исцрпан одговор на ово питање требаће нам неколико дана. Али ево, „узмимо северозападни део Бугарске – он је познат и по јединственим јелима локалне заједнице Торлака. Посебно популарно је традиционално јело „бели муж“ . Припрема се од несланог сира (овчијег, крављег или козјег) и брашна – пржи се“.

А шта бисмо рекли о источним Родопима?

„У источним Родопима се за време наше кулинарске туре састајемо са наследним произвођачима тахинија и пробамо традиционална за регион јела. Међу њима су „доситеевски карталаци“  – врста гибанице која се пече на сачу, а тесто се развлачи уз додавање сира и сусама. Друго популарно локално јело је „пелевунска масленица“ – гибаница са много маслаца која се одозго попрска сусамом. Дегустирали смо и позната вина из региона“, прича Екатерина Терзијева.

У Странџи осим што упознају тајне странџанског краја, туристи пробају чувено јело „странџански деда“ – сирово сушену пресовану кобасицу од свињетине и природних зачина, као и зељанице, сазнајемо од Екатерине Терзијеве. Странџа је позната и по медљиковцу, који је уврштен у Списак ознака заштићеног географског порекла у ЕУ. Али највеће интересовање привлаче егзотична јела која представљају нетрадиционалну комбинацију укуса и мириса бугарске природе.

Међу најегзотичнијим јелима која ја знам су она из региона пограничне планине Беласица (у југозападној Бугарској), где се налазе најстарије кестенове шуме у Бугарској (постоје од 300 и 500 година), – наставља причу Екатерина Терзијева. – Тамо сам први пут окусила „ракарник“ – јело које се спрема од пиринча и речних ракова, које мештани лове у  локалним рекама. Друго занимљиво јело је јанија која носи име „лооне“. Припрема се од свежег зеленог лишћа бундеве. „... А сарме у овом крају увијају у младе листове винобојке“ – каже Екатерина Терзијева.

Превела: Албена Џерманова

Фотографије: Slowtours.bg