Јану Скалкину често питају да ли има неке везе са Бугарском и у томе нема ничег чудног јер млада дама из Москве има завидан ниво знања бугарског језика. Талентована преводитељка нема бугарске корене, а љубав према Бугарској и бугарском језику букнула је случајно:
„Хтела сам да упишем Славистику на Московском државном универзитету „М. В. Ломоносов,“ али је управо тада основана посебна група за бугарски језик,“ каже Јана и наставља: „Отац ми је украјинског порекла, али је читав свој живот провео у Русији, а мама – Рускиња. Дакле, немам никакве везе с Бугарском. Мислим да је то случајност, судбина од које не можеш побећи.“
2008. године је Јана Скалкина дипломирала са одличном оценом на смеру Предавач бугарског језика и словенске књижевности и отада предаје и промовише бугарски језик, културу, традиције и обичаје. Тренутно води курсеве пословног бугарског језика, историје и културе Бугарске, снима видео-лекције из бугарског језика које објављује на свом Јутјуб каналу.
Има много различитих разлога због којих се људи одлучују за учење бугарског језика:
„Углавном га уче људи који планирају да се преселе у Бугарску или, на пример, девојке које су се удале за Бугаре и покушавају да се прилагоде новом окружењу. Већину занима не само језик, већ и бугарска култура, питају ме да им препоручим књигу, где отићи и шта видети у Бугарској. Бугари се понашају другачије према странцима који говоре бугарски језик и то је веома пријатан осећај,“ каже Јана.
Јана Скалкина је први пут Бугарску посетила 2005. године као учесник Међународног семинара за бугарски језик, књижевност и културу на Филолошком факултету Универзитета „Св. Св. Ћирило и Методије“ у Великом Трнову. Три недеље биле су више него довољне да се заувек заљуби у Бугарску.
„Учили смо језик и обилазили знаменитости, научили смо да играмо бугарско коло, упознали смо нове људе,“ сећа се Јана свог првог боравка у Трнову. „Увек ми је драго кад дођем у Бугарску, овде се осећам као код своје куће, уопште немам тај осећај да сам у другој земљи. Бугари су ведри и отворени људи. У Великом Трнову су ми се јако допали црвени кровови кућа, зеленило у граду, река Јантра која вијуга између брда. Све време сам имала осећај да сам ушла у неку бајку.“
Недавно је Јана била у Бугарској као учесник у резидентском програму Куће за књижевност и превод у Софији. Током свог боравка је радила на преводу кратких прича чувене бугарске списатељице Здравке Евтимове.
О својој животној филозофији Јана каже:
„Не могу да утичем на све што се дешава у животу, не могу да утичем на политичку ситуацију, моји преводи вероватно неће бити толико добри колико су били они некад, у доба СССР, али зато могу да чиним мале кораке и усмерим се на оно што зависи од мене. И да промовишем бугарски језик и књижевност на један или друг начин. Да, то је моја мала мисија, то су моји мали кораци и ја чиним све што је могуће.“
А ево шта је на крају нашег разговора Јана пожелела Бугарима:
„Желим вам да упркос свему што се дешава заувек останете тако лепи и позитивни. И да не губите наду!“
Цео разговор можете чути ОВДЕ.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографиjе: лична архива
"Два најважнија дана у животу су дан када се родиш и дан када схватиш зашто си се родио", цитат је који се приписује Марку Твену. Данашњу саговорницу Радио Бугарске љубав је одвела у другу државу, на другом континенту. Њен супруг, који је пола..
Скоро свако дете има жељу и способност да црта. Што се тиче талента, понекад су потребне године да он буде примећен и препознат. Поготово ако се деси да одрасташ у Бугарској у зору демократије. Управо таква је прича наше земљакиње Денице Грубер..
У септембру прошле године је женски хор бугарског фолклорног ансамбла "Шевица" ("Вез") из Софије изненађујуће добио новог члана – млади мушкарац са тетоважама и типичним имиџом вокалисте канадске хеви метал групе је ушао и уљудно сео поред..