Село Комарево се налази у североисточној Бугарској, 10 км јужно од града Провадије, на десној обали реке Главница. У питању је место које се не разликује много од других у околини, али су путници сигурно приметили његово занимљиво име – Комарево (од комар, што на бугарском значи комарац – прим. прев.). Али ма колико обично било, Комарево се, у ствари, може похвалити вишевековном историјом.

Председник општине Димо Тодоров живи преко пута општине. Некада је радио као учитељ, али је 2008. године сеоска школа затворена и ствари су се отада драстично промениле:

„Млади људи су отишли у град или иностранство, а у селу су остали само старци. Село умире. А некада је свако имао виноград, овце, кокоши, много стоке се чувало. Али су нам забранили због афричке куге свиња. Запретили су нам казнама, а кад човек прекине за годину-две, не да му се да све почне наново. Имамо само две продавнице. При читалишту имамо клуб пензионера који нико више не посећује. У последње време, због коронавируса, људи су уплашени, не седе више на клупама испред кућа, не разговарају са комшијама и пролазницима као што је било раније. Немамо буџет, Општина Провадија издваја 750 евра годишње за Комарево. Новац користимо за куповину сијалица за уличну расвету, за неку поправку и сличне ствари.“

Можда се питате зашто је назив села повезан са досадним инсектима као што су комарци. Одговор је скривен у легенди према којој је река Главница некада протицала близу овог места, често се изливала и плавила равницу. Формирале су се мочваре које су биле пуне комараца. Према Диму Тодорову, постоји и друга теорија – према писаним изворима из доба Турака, село се звало „комарник“ – мала планинска колиба. Није познат тачан датум када је Комарево насељено, али постоје докази да приликом најезде Османлија крајем 14. века, оно је већ постојало као мало село са свега 20-ак кућа.

Једна од знаменитости села је свакако укопана у земљу црква Светог Атанасија која је изграђена 1870. године. Касније су је мештани срушили до темеља пошто су јој се зидови урушили и поново су је саградили.

„Пошто немамо новца, изнутра храм није малтерисан, али смо упркос томе ставили старе иконе и на празницима људи долазе, пале свећа,“ каже Димо Тодоров. „Уже којим је звоно везано за звоник старо је и похабано, али се звоно и даље оглашава са наше цркве.“

У парку наспрам општине гости села могу да виде спомен-плочу постављену у част 50 војника који су пали у ратовима 1912-1918. године. Библиотека локалног читалишта „Паисије Хиландарски 1923“ броји скоро 900 књига. У читалишту је велика сала са 250 седишта која већ годинама зјапи празна. Фоаје је претворен у својеврсни мали музеј у којем се могу видети традиционалне ношње и стара сечива. 

Село Комарево је некада било надалеко познато по својим певачким групама које су учествовале на многим фестивалима и такмичењима у земљи. Али данас је то прошлост.

Аутор: Александар Јорданов, Радио Варна – БНР

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: Радио Варна – БНР