Стаклене плоче фотографа Антипа Обуштарова које представљају хронику живота у селу Шипка, у подножју Старе планине, у периоду од 1906. до 1931. године, су читавих 75 година чуване испод степеништа његове родне куће. Средином 90. година његови рођаци су, међутим, одлучили да их предају на чување Музеју „Чирпанлијева кућа“ која је једна од мало очуваних зграда из доба националног препорода Бугарске у селу Шипка. У њој се налази и драгоцена етнографска збирка. Почетком ове године се најзад нашао добротвор који је том наслеђу удахнуо нови живот.

„Антип је у ствари био локални, сеоски фотограф – прича фотограф Александар Иванов, који се латио одговорног задатка да његово стваралаштво представи на најбољи могући начин. – Село Шипка је у оно доба имало око 2.200 будних становника, у њему је живело много младих људи са својом децом. На стотине житеља села учествовало је у два рата – Другом балканском рату и Првом светском рату,у којима је живот изгубило више од 100 њих.  Антип је фотографисао све што се дешавало у селу, али за разлику од већине модерних фотографа није имао свој атеље, нити фотографску опрему да би фотографисао сваког посетиоца који би ушао код њега. Уместо тога он је обилазио сеоска дворишта, крчме, њиве и дестилерију ружа да би фотографисао занимљиве тренутке из сеоског живота. Фотографисао је и госте свог села – слике су рађене поред манастира и семинарије где су се налазили прихватилиште за напуштену децу и војна болница са руском медицинском екипом. Мештани су га поштовали, имали су у њега поверење.”

Фотографије, публикације у листу „Искра“ који је издаван у граду Казанлак, породичне приче и успомене које се преносе с колена на колено постепено откривају живот Антипа Обуштарова који је достојан филмског сценарија.

Антип II је рођен 1888. године. Дали су му име по његовом малом брату који је на овом свету живео само неколико дана. Одмалена показује таленат у области музике, па и столарству, привлачили су га и изуми. Фотографијом је почео да се бави почетком новог века. Чак је неколико месеци провео на специјализацији у Бечу. У Другом балканском рату и Првом светском рату постао је пуковски фотограф. 

У најтрагичнијем тренутку свог живота фотографисао је беживотна тела своје мајке, сестре и свог зета, који су убијени после терористичког напада на цркву Свете Недеље у Софији од априла 1925. године. Међу његовим фотографијама које посебно привлаче пажњу су оне на којима се виде босоноги ученици…

„Историјски период је веома занимљив, јер су сиромаштво и богатство, рат и мир, успон и пад ишли руку под руку – наставља своју причу Александар Иванов. – Та некада босонога деца су касније постала будни људи који су „подигли“ наш народ после катастрофе  1939. године – дотада је наш стандард био упоредив са стандардом сваке европске државе. У оно доба људи су имали снажан дух, имали су идеале које су пратили и остваривали. Оно што највише импресионира и изазова дивљење  су духовита лица тих људи. То су морално чисти људи – имају јаку везу са природом, њихово међусобно комуницирање се много одликовало од наше данашње комуникације. Они су једни другима помагали, дружили су се, а речи „дружење“ и „друг“ су тада заиста пуно значиле.”

14. августа, пре Успења Пресвете Богородице, у Музеју фотографије и савремених визуелних уметности у Казанлаку (централна Бугарска) отворена је ретроспективна изложба под насловом „100 година назад” посвећена 133. годишњици рођења Антипа Обуштарова, која се може погледати до 10. септембра. У току је и припрема издавања албума са делима Обуштарова.

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: Александар Иванов и Народно читалиште „Светлина – 1861“