О постојању и развоју данашњег града Видина сведоче многи писани извори још из римског доба. Тврђава Бононија била је од стратешког значаја за Римско царство, а касније је верно служила Византији у њеном покушају да заустави најезду словенских племена.

Град који су Бугари назвали Бдин постао је део бугарске државе од самог почетка када ју је 681. године основао кан Аспарух. Док је постојала та држава, Бдин је био центар једног од укупно десет војно-управних округа. А нешто пре него што је Друго бугарско царство пало под власт Османлија, на кратко је функционисао као аутономно царство.

Река Дунав је након ослобођења Бугарске 1878. године одиграла битну улогу у развоју, модернизацији и процвату Видина. Географски положај града подстакао је многе путешественике, музичаре, архитекте, грађевинаре и трговце да остану у граду. Многи од њих оставили су неизбрисив траг у том крају. Лепота Дунава надахнула је једног од првих бугарских филозофа и енциклопедиста Цветана Радославова да напише текст и музику за бугарску химну „Мила Родино“ (Мила Домовино). Као и многи други бугарски градови и Видин је мултиетнички град и у њему у миру и слози живе грађани бугарског, турског, јеврејског и јерменског порекла. Доказ томе су смештени близу једни другима православни храм, џамија и синагога, што далеко није једини пример на овим просторима. 

Саборна црква Светог великомученика Димитрија Солунског која је саграђена у 17. веку у Видину друга је по величини у Бугарској после софијског храма Светог Александра Невског, а град је био средиште просветитеља и духовника који су златним словима исписали своја имена у бугарској историји.

„Софроније Врачански, Антим І, митрополит Неофит оставили су граду у наслеђе резултате свог доброчинства и хуманитарног рада. У питању су зграде, фондови за подршку образовању деце у неједнаком положају, прича за Радио Бугарску истраживач Маријана Мелнишка. „Нажалост, после 1944. године је све у градовима на северозападу земље препуштено немару, уништено је. Током истраживања сам констатовала да, да су духовни потенцијал и средства људи који су живели од средине 19. до средине 20. века сачувани, данас би тај крај земље имао одлике развијеног региона.“

Личним средствима су добротвори Јоница Николов, Ванко Џонов и Тома Лозанов финансирали изградњу јавног градског купатила, народне кухиње, дестилерије, пилане и других објеката у Видину. Тројица предузетника су делила мишљење да ако су своје богатство зарадили уз помоћ људи, онда им је прва обавеза да им врате део новца, а радили су то тако што су поклањали имовину како би и остали зарадили нешто.

Један од архитеката са великим доприносом изградњи и развоју постослободилачког изгледа града свакако је и Мајер Алаџемов. Он је међу првим рестаураторима средњевековног утврђења Баба Вида које је саграђено на рушевинама тврђаве Бононија. Осим тога, под његовим руководством су почели радови на изградњи зграде Свете митрополије у Видину, која је рађена по пројекту арх. Косте Николова, бринуо је и о одржавању синагоге, више пута је био на челу Савета јеврејске општине у Видину.

„Мајер Алаџемов је студирао у Минхену, али пошто су му родитељи умрли, одлучио је да се врати и ради у родном Видину,“ каже Маријана Мелнишка. „Иза њега је остала једна лепа еклектична кућа која личи на дворац са алпским и медитеранским елементима. Али пошто нема наследника који би бринули о њој, она се руши. Мајер Алаџемов је постао главни градски архитекта док је на челу града био Брни Бончев. Двојица су променила изглед Видина претварајући га од оријенталног у европски град,“ рекла је гђа Мелнишка. 

Превела: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: БГНЕС, архива, vidin.bg, libvidin.eu