Камиле стижу у Кавакли (данашњи Тополовград) из западне (Беломорске) и источне Тракије заједно са својим газдама – тракијским Бугарима, који су после Њејског уговора били приморани да напусте своја родна места. Тако се у периоду 1923-1925. године узгајивање камила развило на нашем тлу – у југоисточном делу земље и постало је уносан начин живота. У то време је преко 1.000 камила прошло Бугарску уздуж и попреко, међутим највише их је било у региону Тополовграда. Локални узгајивачи камила су преко својих каравана достављали робу до најнеприступачнијих места у Сакар планини и источним Родопима.
30. година ХХ века у Бугарској улазе у саобраћај камиони и аутобуси, али они нису могли да стигну на неприступачна места, тамо где нема путева. А камила то може! Тако су људи користили камиле за превоз робе – хлеба, угља, соли и остале разноразне робе широм југоисточне Бугарске, прича Веселин Калвачев, директор Општинског историјског музеја у Тополовграду. Од њега сазнајемо да су камиле активно учествовале и у изградњи цркве Св. Богородице, велике робне куће у граду и Фабрике дувана. Ево шта нам је он рекао:
„Једна здрава камила је била у стању да носи 300-400 кг и зато су их користили за превоз грађевинског материјала – песка, камена, цемента... Много ређе, али су их користили и за обраду пољопривредног земљишта. Од камиле се ништа није бацало… а ко код куће има ћебе од камилске вуне, није му потребна пећ. Од камилске вуне плели су ћебад, поњаве, па и делове одеће…“.
Године 1934. у Тополовграду је узгајивано више од 300 камила. Уочи Другог светског рата почела је изградња путева, машине су постепено али сигурно замениле животиње као могућност за превоз. Узгајивачи су масовно почели да продају своје верне камиле. Последњи пут око 40 камила коришћено је за превоз руде у дрвеним сандуцима на подручју града Маџарово (јужна Бугарска), али их је 1974. године њихов газда продао …. месарима из града Хаскова.
„Када камила заврши посао, почињу атракције“ – каже у шали Веселин Калвачев. Камиле из Тополовграда су унајмљене за учешће у играном филму „Лукави Петар“ („Хитър Петър“) који је снимљен 1960. године. После тог наступа у улози филмских звезда оне се укључују и у туристичку индустрију:
„Последњи узгајивачи камила – Крстјо Карпезанов и Димитар Гадаков одлазе на наше приморје где камиле постају глумци, – каже Калвачев. – Сваке године су камиле из Тополовграда са својим газдама боравиле у Несебру, Созополу и летовалишту Свети Влас како би се туристима пружила прилика да се са њима сликају. Али је 1980. године деда Димитра Гадакова своје последње камиле продао зоолошком врту у Ћустендилу и тиме се прича о камилама Тополовграда завршава.“
И данас је камила амблем Тополовграда. Веселин Калвачев се сећа како су, када је био на одслужењу војног рока, момке из Тополовграда називали „камилари“. Каже да су многима ти надимци остали заувек.
Фотографије: Уступио Општински историјски музеј у Тополовграду
Превела: Албена Џерманова
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано учешће Бугарске у Првом светском рату (1914–1918). Историчари овај документ описују као „још једну..
Дана 25. новембра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Климента Охридског. Истакнути архиепископ, просветитељ и књижевник, он је један од Светих Седмочисленика – ученика Свете браће Ћирила и Методија, првоучитеља Бугара. Након..
Данас патријаршијска катедрала Светог Александра Невског обележава своју храмовну славу. Храм-споменик који је симбол бугарске престонице, изграђен је „у знак захвалности руском народу за ослобођење Бугарске од османског јарма 1878. године“. Ове..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано..