Понекад кротак и послушан, понекад инатљив магарац је верни помоћник човека већ бар 5.000 година.

Ако се мало више позабавимо бугарским „магарећим причама“ срећом видећемо да се и данас газде добро односе према овој радној животињи. Популација ове животињске врсте се смањује у светским размерама и то је сасвим закономерно – последњих деценија се пољопривредни рад променио, а млади људи се данас ретко баве земљорадњом и сточарством. Популација магараца се смањује и код нас, али постоје организације које се баве тим проблемима.  Пре около 7 година у селу Баничан је отворен азил за „пензионисане“ магарце. Он и данас ради, а постао је и својеврсна туристичка атракција. 

„Доста је људских магарештина, поштуј људско у магарцу!“

Под овим мотом се од 1971. године (уз привремене прекиде) у граду Гуркову, у околини Старе Загоре, одржава „Био-рели“ – такмичење познато још као „Магаријада“, „Магарећи рели“ итд. Идеја припада тројици студената који су хтели да прославе своје родно место. Реч је о првом такмичењу те врсте у свету. Међу обавезним дисциплинама је трка аутентично осликаним таљигама са упрегнутим магарцима.

„Магарца јаши, коња хвали!“

У Бугарској је магарац одувек био међу домаћим животињама које су се користиле за превоз терета. Он је „коњ сиромаха“. Сматрало се да имућни Бугари не смеју јахати магарца, јер ће то подрити њихов углед. О нижој позицији магарца од оне коња сведоче и неки наши обичаји. На пример, ако се прве брачне ноћи покаже да невеста није невина, свекар доводи магарца и тера младу да га узјаше без седла при томе одевена само у кошуљу и окренута лицем према репу магарца. Тако заувек осрамоћену враћа је њеном оцу.

Бугари су волели имати магарца, јер је он трпељива, издржљива животиња која поред тога и мало једе, пуно ради, јака је, може да носи велики терет и не одустаје чак и на тешком терену што није случај са другим животињама.

Зато, ако се још мало позабавимо „магарећим причама“, свакако ћемо наићи на вицеве, шале, народне изреке у којима се помиње магарац. У неким народним бајкама магарац је чак мудрији од поносног коња. И још – неким људима приписујемо „магарећи карактер“ или „магарећи инат“.

Ипак, најзанимљивија од свих тих прича свакако је то да од 2018. г. имамо Светски дан магараца. Идеја припада др Абдулу Разику Какару из североисточног Белуџистана – покрајине Пакистана. Његова научна истраживања су повезана претежно са камилом. За Радио Бугарску је др Разик написао:

„Док сам истраживао камиле дошао сам до сазнања да магарац игра важну улогу као радна животиња која много дуже од других животиња може да издржи без хране и воде. Одмах по завршетку моје докторске тезе почео сам да истражујем магарца. Написао сам неколико општих чланака, открио сам различите врсте магарца. Овом сиромашном створењу се посвећује сасвим мало пажње. Почео сам да комуницирам са људима широм света који показују интересовање за те животиње. Тако сам нашао Пету Џонс која је подржала моју идеју о проглашењу Светског дана магараца. Она је предложила да то буде 8. мај пошто тај датум пада недељу дана после Међународног празника рада, а магарац је важан радник, зар не?!

Када смо прогласили Светски дан магараца, утврдио сам да људи показују велико интересовање. Иницирао сам страницу на Фејсбуку и у кратком року се придружило много људи. У свету интересовање за магарца расте и то ме чини срећним. Ваша земља је међу најважнијим стаништима магарца и људи још увек много поштују то створење.“

Према др Разику, било би добро да 8. маја посветимо бар мало времена бољем упознавању магарца – његове историје и природе, као и да одамо почаст тим неуморним радницима. И тако – срећан вам Светски дан магараца! 

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: архива, Pixabay, starazagora.utre.bg