18. марта 1929. године основано је прво Спелеолошко удружење у Бугарској. Од 1975. године до наших дана домаћи спелеолози попуњавају Главни регистар бугарских пећина који садржи мапе и податке о преко 6.000 истражених пећина.
„Преокупирани коронавирусом, као да смо заборавили датум на који су постављени темељи бугарске спелеологије, али вратимо се историји, јер она не почиње од нас!” – читамо на специјалној интернет страници спелеолога из Бугарског спелеолошког удружења. Тамо они пишу и о „сладости коју осећа човек док посматра нерукотворне подземне лепоте пећина“ и наводе да није само то привлачна снага спелеологије.
Пећине и данас крију „беле флеке на планети“ на које људска нога још није стала. Оне су и последње уточиште романтичних особа које траже нетакнута, чиста и тиха места у природи. Људима истраживачког духа спелеологија још увек пружа могућност за нова и нова открића. Године 1937. је Димитар Тишин – један од првих пећинара који су ушли у пећину „Субата“ (“Субаттъ”) у околини града Котела, дубоку 58 метара, овако описао свој улазак тамо:
”Запљуснула ме вода. Из воде ми је вирила само глава. Тешко се дисало. Опрезно сам начинио пар корака напред. Ушао сам у велику тамну дворану и шта да видим – чудо! Таваница и зидови украшени су недирнутим људском руком сталактитима и сталагмитима. Као да је овде радило на десетине врсних вајара....”
Данас бугарска спелеологија бележи изузетан развој на Балкану. Наша земља игра водећу улогу и у сфери пећинског спасавања. „У појединим областима бугарска спелеологија је лидер не само на регионалном нивоу, него и у светским размерама“ – каже тим поводом доцент Јавор Шопов, председник Бугарске спелеолошке федерације.
Спелеолози сматрају себе посебном врстом људи, јер напуштају удобан дом и породицу и одлазе да траже лепоту тамо где царује вечити мрак. Њихова љубав према суровим, неприступачним пећинама не зна за границе. О њиховом нелаком али занимљивом раду испричао нам је прошле године Димитар Паунов – спелеолог са дугогодишњом праксом и бивши члан спелеолошког клуба „Алеко Константинов” у Софији. Његову причу можете прочитати ОВДЕ.
Превела: Албена Џерманова
Фотографиjе: Бугарска спелеолошка федерациjа и доц. Jавор Шопов
Часовник луткарског позоришта у Старој Загори већ 48 година представља један од најпрепознатљивијих симбола града. Пуштен је у рад 1977. године и једини је те врсте на Балкану. Позориште је подсетило јавност на његову историју на својој Фејсбук..
Бугарска православна црква 6. јануара обележава велики празник Богојављење, дан када је, према хришћанском предању, Свети Јован Крститељ крстио Исуса Христа у реци Јордан. У духу традиције, празник се обележава свечаном литургијом у храмовима,..
Град Русе постао је богатији за један импресиван архитектонски објекат – најдужи дрвени пешачки мост у Бугарској. Мост, укупне дужине 28 метара, свечано је отворен крајем 2024. године у шумском парку Липник. Опремљен је модерним стакленим оградама ,..