Почаст, тајанство, сакралност – само су неке од речи којима можемо да опишемо емоцију која нас обузима када завиримо у бакину шкрињу. Додирујући платно које је она саткала, осећамо енергију прошлости, магију мотива, а бојама бојимо успомене на нека друга времена, на ведро плаво небо, поља обрасла златним класјем, румене образе бебе која спава у љуљци.

Вардарке, тако Румјана Белева зове „створења“ у чијој изради користи ствари које је пронашла у бакиној шкрињи а чува их иза стакла као нешто најдрагоценије. Инспирација за назив било је не само презиме њене мајке – Вардарова, него и глагол „вардити“ (вардати) који значи чувати, пазити. Тако Румјана помоћу плетене чипке, везеног платна и декорације успева да створи „чуварице“ које негују и преносе традиције с колена на колено.

„Ја сам одрасла у таквој средини – моје баке и тетке су шиле и плеле,“ прича Румјана. „И пошто сам се одавно упознала са везом, одлучила сам да је дошло време да га на елегантнији начин вратим у наш свакодневни живот. Израдила сам стилизоване женске фигуре Вардарки као израз поштовања према Бугарки која је чувар сакралног знања и мудрости. Она је имала знање о Свемиру, природи, живела је у складу са светом који нас окружује. А на крају дана је стечено искуство и научено преточила у вез молећи за здравље и берићет. У везу је кодирана велика енергија која чува дом.“

„Учитељ Петар Данов је говорио да је у уметности веза скривено хиљаде душа,“ каже Румјана Белева и додаје: „И заиста, то су душе жена које су га израдиле, жена које су га сачувале и пренеле будућим генерацијама у аутентичном изгледу. У изради веза, у порукама које он носи, у свему се може видети магија. Није случајно што се вез на бугарским традиционалним ношњама правио на одређеним местима пошто је имао заштитну функцију. Вез је красио крајеве кошуља, рукаве, крагне јер су стари људи веровали да је одавде долазило зло.“

Румјана Белева у свом раду развија четири тематске линије. У изради нежних анђела користи свилени конац, а дугу косу и плетенице израђује од вуне. Севастократорке, које су инспирисане фреском у Бојанској цркви на којој је Десислава приказана са супругом севастократором Калојаном, делују господски у украшеној шареним каменчићима, брошевима и минђушама одећи. Најновије су Калиманке (крсне куме).

Упркос томе што су направљене од старих материјала, Вардарке су савремена „бића,“ категорична је Румјана.

Колико смо се променили и како су се традиције, сујеверја и веровања прилагодили данашњици?

„Нисмо се много променили и последњих година смо сведоци повратка традицијама,“ сматра Румјана Белева. „Људи као да су се пробудили и желе да кроз традиционалну одећу, вез и чипку упознају своје корене. А корени су генетско памћење, они су тамо где је душа одабрала да се роди,“ рекла је на крају разговора Румјана Белева.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: Facebook /Vardarki