Милена Димитрова је бугарска новинарка која воли путовања и кување. Добитница је домаћих награда „Златни век“ за допринос бугарској култури и „Златно перо“ Савеза бугарских новинара, као и међународних награда SEEMO и „др Ерхард Бусек“ „За боље разумевање у југоисточној Европи“. Била је на  специјализацији на Универзитету у Колумбији, америчкој савезној држави Мисури. Аутор је 12 књига, од којих се најновија зове „Проклетство белог сира“.

„Писала сам о озбиљним стварима када сам имала храбрости и одважности да изнесем свој став о њима, а ова је књига плод пандемије“, за време које човек „осим да се посвађа са својим животним сапутником може да се посвети, рецимо, писању“ – прича Милена Димитрова у интервјуу Радио Бугарској. За своју нову књигу каже да је „неозбиљна, лака , али ипак апетитна“, књига о „сасвим обичним стварима у животу“ и „без икаквих претензија“. По речима ауторке, књига је и „гурманска, путописна“ али није „класична куварска књига иако у њој има рецепата“ из разних крајева света које је имала прилику да посети. На занимљив и помало шаљив начин она као да даје рецепте за срећу са своје својеврсне виртуелне трпезе. И прича о сиру без ког Бугари не могу да живе.  

„Знамо да нема ништа веће од хлеба, али постоје и кубанске изреке које кажу да сир, вино и пријатељи морају да буду стари да би били добри. А Јевреји верују да је за једење сира потребна и срећа, јер без среће човек може да сломи зуб. Италијани пармезан држе у трезорима банака. А на Балкану као да је све прожето мирисом млекаре, белог сира… осећа се мирис овчарника, оваца, пољана… Све су то занимљива размишљања из књиге „Проклетство белог сира“. Проклети смо да не можемо без њега. Ја имам једну теорију да је сир продужени део мајчиног млека. Сир је „попут пупчане врпце – она је веза са нашом балканском природом“. И нећу сакрити своје разочарање да Европска унија као да препознаје једино Фету (грчки бели сир), али не и наш сир“, каже Милена Димитрова и додаје да је себи поставила задатак да преко књиге „Проклетство белог сира“ покаже и срећу коју човек осећа у својој мирисној кухињи, када пушта машту на вољу и јела припрема с љубављу, да би резултати били добри…“.

„За мене је сир синоним за двојственост, за нешто неизречено, нешто без којег не можемо, али не желимо да то признамо. С друге стране, оно је много јаче од нас. У нама је – у нашој крви и дуговечније је од човека“. 

Храна није све, али она управља људским организмом, мозгом… од ње зависи и наш поглед на свет, сматра још Милена Димитрова, која у својој књизи пише и о неподељеним рецептима и рецептима своје мајке – Божане Димитрове, дугогодишњег новинара БНР.

Превела: Албена Џерманова

Фотографије: Милена Димитрова – лични архив