1891. се у породици Тодора Кацарја из Брезова појављује четврто дете – Минчо. Рађа се са неразвијеном десном руком, али ухватиће четкицу левом, јер му је судбина предодредила да постане сликар – више познат у иностранству него у домовини коју је 1921. напустио.
Тада је иза себе имао три изложбе – у Пловдиву и у Софији. У Софији је похађао Академију уметности у класи великана Иване Мрквичке. Када 1921. одлази из домовине, водећу улогу, претпоставља син његове нећакиње, заузима:
„Његова тежња ка усавршавању, жеља да осети и види велике центрове уметности. Прво одлази у Беч, затим у Париз. Његова прва изложба у светској престоници уметности је 1942. у галерији „Cambacérès“. 1946. и 1949. следе још две – у престижним галеријама „La Boétie” и „Pleyel“.
Као црвена нит кроз живот сликара још из школских година пролази филозофија ненасиља руског писца Лава Толстоја. За време свог боравка у Бечу упознао је Толстојевог секретара Валентина Булгакова и почео је преписку с њим. Више информација о томе добијамо из писама (тачније - 33 листа) која је Кацаров писао Булгакову. Та писма се данас чувају у Руском државном архиву књижевности и уметности.
Минчо Кацаров најчешће ради у жанровима портрета и пејзажа.
Док тема која га највише занима постаје генијални композитор Лудвиг ван Бетовен.
„Живео сам у Бечу – граду музике. Тамо где је музика струјала кроз сваки отворени прозор. Слушао сам Хајдна, Баха, Моцарта, али је моја унутарња антена била најосетљивија на Бетовенове звукове“, цитира Венелин Ваљавичарски успомене сликара и присећа се једног догађаја:
„Једном, из радозналости сам ишао да се шетам по гробљу бечког кварта Варинг које је било близу мог смештаја. И пробијајући се кроз жбуње, нашао сам се на некој ливади где је био огроман надгробни споменик. На њему је писало „Лудвиг ван Бетовен“. Судбина је тако одлучила – да место где живим буде повезано са првим гробом у којем је Бетовен био сахрањен“.
Заинтригиран делом и судбином композитора, Кацаров тражи његова писма и документе, чак иде у Немачку. Можда је осећао нечег заједничког, претпоставља Ваљавичарски: „Зато што сликар има физичку ману – неразвијену руку, а при крају свог живота композитор је постао потпуно глув. Али он је почео да се занима за композитора… пре свега због његовог генија. Њему посвећује циклус од 36 платна.“ Оригинале је чувао, а продаје репродукције. Намеравао је да направи турнеју и да обиђе Европу, преговарао је и са САД. Али му намера није успела. Здравље му се погоршало и 1953. је преминуо у Паризу.
Где се данас налазе оригинална платна Минча Кацарова? То не знамо. „Немам информације о сликама, - каже мој саговорник. – Тражио сам на интернету и преко Гугла сам нашао једну колекцију његових репродукција која је власништво председника Француске асоцијације љубитеља Бетовена Доминика Прево. Контактирао сам га и он ми је рекао да су многе слике у приватним колекцијама.“ Две слике – портрете Валентина Булгакова и Тање, унуке Лава Толстоја, које је Кацаров сликао у Бечу, купио је Руски музеј у Прагу. У Другом светском рату музеј нестаје и те слике су, према Ваљавичарском, пренете у Музеј Толстоја у Москви.
Данас се у Бугарској репродукције и фотографије радова Минча Кацарова могу видети једино у згради општине Брезово. Радњу Шопов из туристичког центра испричаће вам занимљиве детаље из живота уметника. Све информације у Бугарској, до које долазимо тражећи податке о Кацарову, воде једино до општине Брезово и туристичког центра.
Такође и до књиге „Минчо Кацаров“, коју је написала нећакиња сликара Василка Кацарова-Ваљавичарска.
Превела: Ива Гринко
Фотографиje: лична архива
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм,..