Кажу да је Јерусалим град који се уздиже најближе Богу. Није случајно то што су на древном арамејском језику којим је говорио Исус Христос казивали „идем горе у Јерусалим“. Град на брду ствара јединствени осећај уздизања ка Створитељу. Зато и тежња људи да се додирну Светог града већ хиљадама годинама не престаје.

Ходочашће у Свету земљу, познато код Бугара као „хаџилук“, дуго времена се сматрало врло важним догађајем. Било је типично за имућније православне хришћане са Балканског полуострва за време Османске империје, када су муслимански великаши одлазили на „хаџилук“ у Меку.

„Постоје подаци, макар индиректни, да одмах по прихватању хришћанства, пре свега монаси и свештеници почињу путовати на ходочашће у Свету земљу – прича проф. Емануел Мутафов, директор Института за истраживање уметности при Бугарској академији наука. – Они су неко време проводили у великим православним манастирима у Палестини, на Синају и у Јерусалиму. Познати су преписи рукописа на старословенском језику на које су средњевековна књижевност и култура сакупљена на Светим местима утицале. Наши подаци о масовном ходочашћу тамо датирају из 18 - 19. века, када су и бугарске и палестинске територије биле у оквиру Османске империје. Тада су неки бугарски градови, захваљујући занатству, почели да се богате. Неки од мушкараца који су у средњим годинама (око 35-40 г) успевали да сакупе богатство, могли су себи приуштити да путују до Светог гроба. Ходочашће је трајало 6 месеци и коштало је веома скупо – неколико хиљада гроша. Осим тога, крило је пуно опасности, јер су ходочасници путовали караванима које су чували заптије. Неретко су били жртве пљачкашких најезда, а неки од њих су се утапали у пристаништу у Јафи.“

Бродови су се, поготово велики, заустављали далеко од средоземне обале. У мору су их причекивали Арапи са чамцима који су наплаћивали превоз до копна. Најчешће речи које су наши ходочасници чули биле су „бакшиш“ и „хаџ“, што у преводу с арапског значи „ходочашће“. Одатле и реч „хаџија“, која је била знак светости и положаја у друштву. Мада високо бугарско свештенство није то прихватало, до 1945. године се „хаџи“ писало уз име са титулом која је карактеристична за скраћено писање речи „свјатиј“ уз Бог, на пример. Неки извори који описују хаџилук наводе да многе хаџије су имали новац за путовање само у једном смеру. Да би добили новац за повратак, они су се прихватали посла. Овако су стицали и професионално искуство. Током путовања до Светог гроба, дружили су се са хришћанима различитих националности из свих крајева света. У повратку у своја родна места доносили су сувенире.

„Један стандардан дар за парохијску цркву биле су тзв. Јерусалимијие – наставља своју причу проф. Мутафов и појашњава - То су велика платна са топографијом светих места у Палестини, осликана од локалних мелкитских сликара. Било је ствар престижа да локалној цркви подариш такву Јерусалимију. Такође су доносили на дар иконе од седефа и много крстова. Било је изузетно занимљиво. Када су се наше хаџије враћали с дугог пута, у балканским варошима попут Котела, Копривштице и Сопота цело становништво је излазило да их дочека. Звонила су звона, љубили им ноге, јер су дирнуле Свету земљу. Неке хаџије су трошили сва средства која су имали на располагању и требало је да се негде уз пут зауставе да би зарадили новац да се врате. Наравно, свако путовање било је и дружење и са сигурношћу су преносили идеје из странствовања. Ово је у великој мери утицало на формирање наше културе. У Бугарској постоје места, на пример у Родопама, где се у свакој великој кући у 17-18. веку кућни иконостас (посебно место у кући са иконама и кандилом) звао Јерусалим.“

Превела: Ива Гринко