Чак и у време ванредних мера против претње која људе удаљује физички, прави стваралац не остаје код куће, већ отвара своја чула још више да би истражио свет око себе.

Тако је „на великим обртајима“ Стилијан Иванов буквално у два дана снимио свој последњи документарни филм. Он је аутор више од 50 документараца, а последњи - „Живот као пандемија“ је већ постављен на неколико платформи и за пар дана видело га скоро 20 хиљада гледалаца.

„Оно што ми се највише свидело је да он никад не говори о опстанку у кризи, већ о нашем животу овде и сада. Схватио сам да само када ценимо живот такав какав јесте, можемо живети достојно и без страха. Све зависи од нашег духа и уверења. Ово постижу само храбри људи и лепо је што још увек има таквих примера као што је Димитар Георов“ – каже Стилијан Иванов:

„Идеја се родила пре две недеље, у уторак, када сам срео Димитра Георова. Испричао ми је о ситуацији у којој се по који пут од 1993. наовамо нашао, откако је претворио једну малу циглану у савремено предузеће гигант, опремљено компјутерима, роботима и модерном техником. До дан-данас се овај предузетник суочава са потешкоћама свих врста. Али је он борбени Бугарин, има 75 година и не даје се лако. На нашем сусрету он је поменуо да ће опет подићи кредит, али овог пута за раднике, да би могао да им уплати неки аванс. Тада сам понудио да га наша екипа прати у наредна два дана, да се сретнемо са радницима и да видимо како пролази његов дан. Остали смо веома импресионирани Георовом енергијом коју он преноси људима око себе. Сваке недеље их окупља у великом погону фабрике, прича им о задацима који предстоје. Преузима одређене обавезе а затим извештава раднике о датим обећањима. Наравно, мотивише „своје“ људе и материјално. Осим тога, он њима даје храброст и наду. Зато се и они осећају као део неке велике породице и живе са осећајем да никада неће бити напуштени, док је осећај да нико не мисли на људе велики страх већина данашњих Бугара. У фабрици ради око 70 људи технолога, инжењера и радника свих образовних квалификација, има и младих и старих. То је у филму приказано, али се пре свега чују речи Георова који им прича о националном хероју Левском, о трачанској култури, о моћи Бугарске и о томе да колико год се налазио у тешкој ситуацији, Бугарин је увек успевао да се са њом носи. То су савремени будитељи. И захваљујући таквим визионарима, којих је било кроз историју, ми чувамо свој дух и успевамо да се сачувамо као народ.“

„Још од младих дана је тај човек имао великих потешкоћа, али управо оне су га научиле да овако цени живот и да се брине о њему“ – објашњава Стилијан Иванов:

„Док смо снимали, убедио сам се да су чак млађи радници више тужни, обесхрабрени, зато што се они још увек на свом путу нису суочавали са потешкоћама. Постоји једна изрека - да у мирном мору сви чамци плове, а да ли један чамац добро плови, сазнаје се када се нађе у бурном мору. Тада постаје јасно ко су капетани. Живот постаје ведрији када се прође кроз кризе попут садашње. Чак и да неко покуша да буде режисер кризе, драматургија му неће испасти добро. Сада, захваљујући људима попут Георова, сеју се морална семена нове генерације Бугара. Иначе, сам филм је направљен према стандардима савремене филмске продукције. Снимали смо дроном, филмскомо птиком. То што је у рекордно кратком року направљен није на рачун квалитета. Гледаоци га већ могу гледати и сами се уверити да смо тачни у његовом представљању и његовој техничкој вредности.“

Превела: Ива Гринко