Идеја да се у Софији подигне споменик у знак захвалности бугарског народа Цару Ослободиоцу Александру II, и у целини Русији, настаје непосредно након Ослобођења од османског ига 1878. г. Међутим, историјска ситуација у том периоду не дозвољава да се такве акције предузму.

Догађаји, који следе после петстогодишње османске владавине, повезани су пре свега са успостављањем нове бугарске државности. Пред новонасталом Кнежевином Бугарском стоје важни задаци – формирају се државне установе, организује се сазивање Уставотворне скупштине (1879) за усвајање основног закона земље, обнавља се центар престонице. Наредни период карактеришу напори за уједињење неправедно подељене Берлинским уговором из 1878. г. територије Бугарске (на Кнежевину Бугарску и Источну Румелију). После уједињења 1885. г. бугарско-руски односи се погоршавају, а за време владавине Стефана Стамболова (1854-1895) прекинути су на период од 10 година. У светлу тих историјских догађаја подизање таквог споменика није одговарало жељи за еманципацијом од ослободилаца.

Тек друге половине 90. година 19. века кнез Фердинанд започиње курс помирења и зближавања са Петербургом пошто очигледно антируска политика није донела позитиве држави. „Захваљујући томе, постало је могуће да се лансира и реализује идеја о изградњи споменика Цару Ослободиоцу Александру II“, каже др Михаил Симов из Националног историјског музеја у Софији.

„1898. г. Софијско добровољно друштво за борбу за слободу предлаже да се формира комитет по имену Цара Ослободиоца који ће имати задатак да организује конкурс за изградњу споменика. За председника је изабран Стојан Заимов (1853-1932) - друштвени и просветни радник и писац. Идеја је добила подршку кнеза Фердинанда I кога су изабрали за почасног председника. Он је уплатио први новчани прилог од 50.000 златних лева. Касније је Народно собрање изгласало доделу прилично великог износа новца, а за прикупљање осталих средстава заслугу имају друштвене организације и пуштање у оптицај поштанске марке са ликом Александра II. Године 1900. расписан је међународни конкурс који ауторима поставља конкретне захтеве у погледу догађаја који ће бити приказани и елемената који ће бити укључени. Био је 31 учесник, међу којима и један из Турске.

У складу са условима свако мора да направи макету свог пројекта. Макете су изложене на територији Кнежевског манежа у Софији. Међународни жири одобрава идеју флорентинског вајара Арнолда Цокија. Многи од осталих пројеката превазилазе његов у односу на димензије и опсег уметничке мисли, али је жири фасциниран како је један Италијан успео да продре у дух догађаја које приказује с посебном динамиком. Поред тога, споменик се уклапао у архитектонско-уметнички изглед центра престонице“.

Висина монумента који се уздиже преко пута зграде Народног собрања је 12 м. Основна фигура је цар Александар II на коњу који у десној руци држи Манифест којим се проглашава рат. Са северне стране рељефа је фигура Нике, грчке богиње победе, праћена главним актерима у рату. То су: генерал Гурко, командант Предњег одреда у чијем је саставу и Бугарски добровољачки одред; генерал Скобељев, командант Кавкаске козачке бригаде која је учествовала у борбама код Плевена и Шејнова; гроф Игњатијев – државник и дипломата. За њима су бугарски добровољци. Међу њима је Димитар Петков (1858-1907) – добровољац, одликован Георгијевским крстом за храброст, народни посланик, градоначелник Софије. С јужне стране споменика је приказан бугарски народ који помаже ослободилачкој руској војсци. Одоздо се налазе три барељефа који приказују битку код Старе Загоре (1877. г.), потписивање Санстефанског мировног уговора (3. марта 1878. г.), отварање Уставотворне скупштине у Трнову (10. фебруара 1879.)

„Упркос промени политичких режима споменик је већ више од века основни симбол престонице“ – наставља др Симов. „Без обзира на то што смо у последње време сведоци скрнављења неких споменика, поштовање према догађајима повезаним са Ослобођењем и према личности Александра II превлађује. Многи сматрају да је споменик Цару Ослободиоцу, који је 2013. био реновиран, и данас најлепши у уметничком погледу споменик у Софији.“

Превела: Ива Гринко

Фотографиje: БГНЕС, Центар за регионална истраживања и анализе, архива и Светлана Димитрова