85 година после прве емисије, историја Бугарског националног радија још увек није детаљно истражена и даље нас изненађује занимљивим чињеницама. Доказ тога су и нови подаци и околности из прошлости те јавне установе који су у основи сценарија документарног филма бивше генералне директорке медија Поље Станчеве (она је била на том положају од 2001. до 2007.) насловљеном „Од града ка свету“.

Он је својеврстан наставак приказаног 2016. године првог дела „Олово против речи“, који је снимљен поводом обележавања 80. рођендана најстаријег електронског јавног медија Бугарске.

„Покушала сам да дочарам осећај етеричности, каже новинарка Поља Станчева за Радио Бугарску. – Радио је заправо етер и звук.“

Међу занимљивим чињеницама које нам открива други део филма јесте и та да је радио-мрежа која је постојала све до 30. година прошлог века, била много већа од оне коју смо замишљали, јер је она укључивала не само радио-предајнике у Варни, Старој Загори и Софији, него и онај „Радио Скопља“, који је емитовао на бугарском језику за време Другог светског рата (1941-1944. г.).

„Постојала је и идеја направити радио-мост између црноморских градова Варне (на бугарској обали) и Севастопоља (на југозападној обали полуострва Крима), – прича ауторка филма Поља Станчева. – Нажалост, она није остварена, али су тада изграђени трансмитери на обали Црног мора – један код бугарског села Каменар, а други – на броду „Надежда“. Касније се показало да ће они одиграти пресудну улогу за време Балканског рата, јер су управо захваљујући њима Бугари сазнали појединости о плановима турске војске. Још једна занимљива чињеница јесте она да је чувена бугарска ратна крстарица „Дрски“ потопила турски брод „Хамидије“ уз помоћ радио-преносника „Надежда“. У ствари, нисмо користили топове, већ радио-станицу на броду којом смо ометали везу турског брода са њиховим генералштабом.“

По речима Поље Станчеве, тај догађај није остао некажњен. После потписивања Нејског мировног уговора у новембру 1919., Бугарска је изгубила право да има свој радио. Та је забрана остала на снази све до 1927. године, када су начињени први покушаји емитовања радио-сигнала, а већ последње недеље новембра 1929. г., одјекнуло је оно незаборавно: „Ало, ало – овде је Радио Софија“.

Упркос превртљивостима историје, од самог почетка који је означен указом Цара Бориса III од 25. јануара 1935. г., Бугарски национални радио суревњиво обавља своју мисију – да својим слушаоцима благовремено обезбеђује поуздану и корисну информацију.

„Радио је већ тада био један модеран, европски медиј који је одговарао захтевима оног доба, – прича Поља Станчева. – До дана данашњег радио никада није поклекао пред победницима, већ су победници увек тражили његову пажњу. Мислим да се та формула успешно примењује и данас.“

Што се тиче улоге и места Радио Бугарске у програмском богатству БНР, бивша генерална директорка је изјавила да по њој радио нема граница и помоћу савремених дигиталних технологија можемо за секунду достићи и до најудаљенијих кутака света.

„Свакако да Радио Бугарска, који говори на толико језика, може да се чује свугде и треба да буде тако и у будуће. Радио Бугарска је велика вредност, јер је већ 1935. године радио-станица у Варни прва „проговорила“ на француском. Радио-станица „Елза“ (како је познат редио-телеграфски предајник LZA), чији је Радио Бугарска наследник, емитовао је кратке вести на есперанту, а од 1937. г. стартовале су и емисије на француском, немачком, енглеском и италијанском. Отада је радио проширио своју језичку палету и даље се обраћа свету“ преносећи занимљиву и корисну информацију о Бугарској.

Превод: Александра Ливен

Фотографиja: Ани Петрова