Свако дете оштећеног вида треба да има могућност да се бави спортом. Остварења тог племенитог циља латила се Федерација „Спорт за слепе и слабовиде људе“.

Деца са проблемима вида која похађају масовне школе не баве се спортом, а недостатак моторичких активности их чини овисним од неког другог током целог њиховог живота. „Ко се не бави спортом тешко хвата бели штап и уместо тога настоји да неко брине о њему“, каже председник федерације Иван Јанев. Као пример он наводи студенте који живе са својим родитељима, те стално и за све рачунају на њих – да их одведу до универзитета, да оду са њима у куповину итд.

„У једном разреду обично има 30 ученика, а један од њих може да буде оштећеног вида. Међутим, спортски педагог није у стању да се индивидуално бави са њим. Дакле, за време часова из физичке обуке дете седи на клупи или пак чека у некој соби. Због тога ми предлажемо Министарству образовања и Министарству спорта и омладине да уз нашу помоћ израде државну политику за ученике са проблемима вида како би они изводили вежбе прилагођене њиховом стању у клубовима федерације. Јер није добро да та деца расту апсолутно непокретна, да не науче шта је координација, тежња ка победи и усавршавању, или шта је то трчати.“

Један од узрока да се слепи или слабовиди ученици не баве спортом везан је за страховања родитеља да им се деца не повреде. Други се односи на чињеницу да не располажемо тачним подацима о броју ученика са проблемима вида у општеобразовним школама, као и да родитељи не знају за постојеће могућности да се њихова деца баве спортом. Због тога из федерације траже тачне податке о ђацима који се не баве спортом, као и инсистирају оспособити мобилну екипу у чијем ће саставу бити психолог, спортски педагог и тренери који ће се састајати са родитељима. Трећи предлог се односи на претварање већ постојећих просторија у спортске објекте.

„Нема смисла говорити о условима за бављење спортом људи оштећеног вида, с обзиром да и здраве особе немају довољно услова за бављење спортом“, каже Иван Јанев. По његовим речима ипак постоје неке „оазе“. Показало се да има више могућности – од шоудауна (стоног тениса са звучном лоптом), преко голбала (рукомета са звечећом лоптом), комбинованог бициклизма, стреличарства, атлетике, па све до шаха.

„Свесни брига за безбедност деце оштећеног вида, ми смо заједно са колегама из Европе начинили корак ка стварању новог спорта који се зове „визибл“ – прича Зорница Станева из Асоцијације родитеља слепе и слабовиде деце. – Он личи на стандардни фудбал и у њему учествују два тима од по пет особа без и са проблемима вида. Тај мешовити фудбал је динамичнији од онога за слепе, а поред тога и сигурнији, јер они који виде брину о безбедности слабовидих за време утакмице. Спорт је већ испробан у Италији и сви су учесници изјавили да су уживали у визиблу.“

Поред особа оштећеног вида и фудбалера, у тестирању новог спорта код нас ће учествовати и „Тим наде“ у чијем су саставу мали бескућници.

Превод: Александра Ливен