Араповски манастир Св. Недеље /југоисточно од Асеновграда, у јужној Бугарској/ једини је манастир грађен за време османске владавине. У доба националног препорода Бугарске одиграо је важну улогу у духовном и културном буђењу нације.

Подигнут је 1856. године када је у близини прошикљалог светог извора основано монашко општежиће. Изградња манастирског комплекса је трајала неколико година а завршена је1859. године.

 Допринос овом делу има архимандрит Софроније, који је постао први игуман манастирске обитељи. Главни мајстор грађевинар је Уста Стоју - Стојан Бураџицки из села Југово, а своју улогу у изградњи одиграла је и Пловдивска бугарска црквена општина која је формирана крајем 50. година 19. века за време црквено-националних борби за бугарску независност.

Године 1867. у Араповском манастиру је отворена и бугарска школа – објашњава вршилац дужности игумана манастира отац Добромир Костов. – У њему учитељевају истакнути просветни радници, учесници национално-ослободилачког покрета. Према цариградском листу „Македонија“, у то време у манастиру се школовало 60 деце из оближњих села и око 40 сиромашне деце из Пловдива. 1872. године Пловдивски митрополит Панарет, који је и први бугарски владика кога је именовала Бугарска егзархија, у свом говору подвлачи да је велика улога Араповског манастира за православље и очување свега бугарског у просветном раду. Тај рад има благотворан ефекат на локално становништво и помаже му да одбаци паганске обичаје и сујеверја. У то време у манастиру почиње да ради и штампарија у којој се штампају иконе и литографије, које стижу до Прилепа и Велеса у Македонији. Иако је Араповски манастир Св. Недеље настао касно у доба Препорода Бугарске, он заузима важно место у три правца препородилачког процеса и то: новобугарско образовање, црквена независност, национално ослобођење.

Радови на изградњи манастирског храма посвећеног Светој Великомученици Недељи трају три године – од 1856. до 1859, а његово осликавање је завршено 1864. године.

Прве зидне фреске дело су иконописца Алексија Атанасова из града Станимаке (данашњег Асеновграда) и његовог ученика – будућег великог сликара из доба препорода и фотографа Георгија Данчова – иконописца из града Чирпана. У централном делу храма /наосу/ осликано је више од 150 сцена из живота Исуса Христа, Свете Богородице и многих светаца повезаних са бугарском историјом. Има сцена посвећених Светој Петки Параскевој, Светом Јовану Рилском, страдањима покровитељице манастира - Свете Великомученице Недеље.

Главни иконописац Георги Данчов, који је био велики патриота, окреће се бугарској историји и први пут у Бугарској ствара циклус сцена везаних за рад твораца словенског писма – Светих равноапостола браће Ћирила и Методија – наставља отац Добромир.

Сцене из њиховог живота везане за проповедање вере и покрштење Светог кнеза Бориса иконописац осликава и у параклису манастирског светог језера који је подигнут 1859. године. Тамо су осликани и ученици Свете браће Ћирила и Методија – Климент, Наум, Горазд, Сава и Ангеларије. Подсећајући на славна времена када су Бугари имали своје царство и цркву, своју књижевност и културу, иконописци су имали жељу да пробуде националну самосвест бугарског народа. Тим пре што се Араповски манастир уздиже у непосредној близини данашњег Асеновграда – некадашњег Станимаке који је био један од активних центара фанариотског утицаја.

У манастирском дворишту се уздиже и стамбена кула која је била намењена да у несигурна времена, када је Бугарска под владавином Османског царства, манастирском монаштву пружи уточиште. Из тог разлога прва два спрата су грађена од камена и обезбеђивала самоодбрану. Трећи спрат има стамбену функцију а архитектура му је типична за 19. век. На спољном северном зиду куле налази се фреска која приказује победу библијског јунака Самсона над Нубијским лавом. Она улива веру у победу над тлачитељима народа. Ово утврђење је познато под именом „кула Ангела војводе“, пошто је новац за њену изградњу донирао заштитник народа Ангел војвода, који је са својом дружином до 1860. године чувао планину Родопа.