И дан данас није тачно познато од када постоје бројанице. „Постоје, свакако, различите легенде. Једна од њих прича како је будистички свештеник рекао једном сиромашном и неписменом Индијцу да треба да прочита 108 молитва. Индијац је на то одговорио да не може да броји, те му је због тога свештеник направио бројанице од 108 коштица и рекао му да за сваку једну молитву пребацује једну коштицу“ – прича Кристијан Вандов. Своје прве бројанице он је купио када је имао свега 14 година, а данас, 50 година касније, и даље попуњава своју вредну колекцију.

Бројанице су један од најпознатијих атрибута у свим религијама, који помаже одбројавати сваку једну молитву или мантру чворићем бројанице. Најраспрострањеније бројанице су оне рађене од чврстог вуненог или свиленог конца са одређеним бројем чворића или пак зрна израђених од разноразних материјала:

„Православне бројанице које потичу из Свете горе рађене су од црне вуне. Црна боја указује како је тужно да је Христос умро, а вуна – на сиромаштво монаха, – наставља своју занимљиву причу колекционар. – Много касније су се појавиле бројанице које су носили богаташи и властела у доба Османског царства. Бројанице су већ биле направљене од ћилибара или другог драгог или полудрагог камења и сведочиле о статусу свог власника. У овом случају најважнији је био репић бројаница, који је велик, направљен од мекане свиле, док су у православљу бројанице црне и завршавају се крстом.“

Бројанице могу да буду начињене и од коштица, ахата, тигровог ока и др.

Постоје сребрне, па чак и златне, али оне пре говоре о човековој сујети.

„Најлепше су оне од ћилибара (јантара) и од фатурана. Фатуран је настао од јантарне прашине помешане са смолама, која се боји вињаком или црним вином. Понекад за промену боје су додавали и природна бојила. На жалост, тај је рецепт нестао у доба Другог светског рата. Кажем „на жалост“, јер када пребацујете у руци зрна од фатурана, она попримају топлину тела и луче диван мирис. Данас се међу људима распространила једна нова манија – додају лепим јантарним бројаницама сребрне ланчиће. То не ваља, јер сребро уништава ћелибар док се креће“ – наводи г. Вандов.

Међу најинтересантнијим бројаницама у његовој колекцији је она која је рађена од једне веома ретке врсте црног корала који је познат и као „дрво мора“.

„Имам и лепе бројанице од рогова дивљег афричког бивола, сребрне од мог оца и неколико са различитим зрнима – од сребра, ахата и оникса, као и бројанице од дивног седефа, које сам купио у Охриду.

Најдраже су ми бројанице са жутим лоптицама које нису нешто посебно, али делују као старинске“ – признаје колекционар и додаје да се данас бројанице користе претежно као модни додатак, или као средство против стреса, за концентрацију и ублажавање живаца.

„Увек носим у џепу једне мале бројанице са 8 зрна. И када о нечему размишљам или сам уморан, прстима пребацујем зрна“, – каже Кристијан Вандов.

У Бугарској, за разлику од Грчке или Северне Македоније, бројанице нису баш популарне и немамо посебне продавнице за њих. „Ретко наиђем на нешто што би ми запало за око, од чега би ми се срце разиграло. Иначе нема смисла да их купујеш“ – категоричан је наш саговорник.

А да ли човек треба да буде религиозан да би имао бројанице?

„Некада је било тако, али више није, – одговара Кристијан Вандов. – Ја имам колекцију бројаница, иако сам атеиста. Ту не постоји нека веза. Питање је само да ли ти се свиђају, да ли ти дају душевни мир. То је важно.“

Превод: Александра Ливен