Човек који воли да чита живи у шареном свету – он може да лети, стиснувши у шаку реп дечјег змаја, али и да корача неравним стазама живота, уздигнут као штит против неправде. У настојању да не дозволи бојама света да избледе за скоро 59 хиљада њених читалаца, Софијска библиотека чува у фонду више од милион бугарских и страних наслова и инвестира у модерне електронске услуге и дигиталне платформе.

На одржаној јуче церемонији Софијска библиотека је по шести пут одликовала писце и читаоце године.

Током 2019. најпопуларнији међу читаоцима су били романи „Жеђ“, „Збрка“ и „18% сиво“ Захарија Карабашлијева.

„Као да остајемо слепи за лепоту света, – изјавио је он приликом додељивања награде. – Моја последња књига је посвећена свету слепих и инспирисана истинском причом Спаса Карафезова, председника Националног читалишта особа оштећеног вида „Луј Брај“ – наставио је писац. – Он је човек младалачког духа, један од најсветлијих умова који познајем, јер када је имао 18 година изгубио је вид, али подмукла болест није погодила његов дух, његов ум, његову тежњу ка знању и елан за свет. Тешко духовно и срдачно слепима! Јер постоји страшнија казна од слепоће и то је духовно сиромаштво, слепило незнања, који су одговорни за социјалну неједнакост у свету и рађају болшевизме, тоталитаризме, фашизме, нацизме и свакојаке „-изме“. Живимо у друштву које пати од акутног мањка емпатије, тако да било би боље не само да гледамо, него и да видимо и осмишљавамо.“

Приповедачица поетске душе Здравка Евтимова је добила награду за најчитанију савремену бугарску књигу за њене „Јулске приче“. Она је аутор четири романа, њена дела су преведена у многим земљама, а прича „Крв од кртице“ на програму је часова књижевности у америчким школама.

„Најкраће одстојање између људских срца је књижевност, – казала је Здравка Евтимова. – Ми, читаоци и писци, пишемо заједно, јер ако не прочитамо судбине, љубав и бол људи, писање не би постојало. На свету има само два лепа бола – једна је када се рађа дете и та бол завршава се здравим, срећним и урлајућим завежљајем живота и надом. А друга лепа бол је писање – за њу постоје и други називи: срећа, букагије, слобода. Волела бих да ме та бол никада не напусти.“

Истраживач архива наше недалеке прошлости Христо Христов је изазвао интересовање бројних љубитеља научне и научно-популарне књижевности.

„Посебно сам захвалан онима који су прочитали књиге о тоталитарној комунистичкој прошлости и њеним злочинима, – рекао је он. – Без сумње, та тема ће бити преиспитана, тим пре што је сада у уџбеницима историје за 10. разред њој посвећено самостално поглавље које даје нова знања и термине. Волео бих да се захвалим и проф. Вилију Лилкову, коме такође припада ова награда, јер се и наша задња заједничка књига „Погубљена Бугарска“ нашла у рангирању.“

Митски „мотови“ Радостине Николове пак су изазвали највеће интересовање малишана.

„Када сам била гост једне регионалне библиотеке, видела сам једну од првих књига едиције „Авантуре мотова“ – прича ауторка. – Била је то доста похабана, али ипак срећна књига. Тада сам замислила како је она обилазила дечје куће и колико прича и осмеха је поклонила малим читаоцима. Без библиотека то не би било могуће. Због тога треба да подржимо све те мале, школске и читалишне библиотеке, у којима живе књиге и којима смо ми потребни.“

Најмлађи читалац библиотеке – Криси, такође је одликована наградом. Девојчица са свега четири и по година је једна од 28.000 корисника са чланским картама који последњих пет година радо свраћају у Софијску библиотеку.

Превод: Александра Ливен