Русе је један од бугарских градова чија се историја може пропратити до дубоке древности. Чињеница да се налази на обали реке Дунав има везу са насељавањем различитих племена у овом региону како пре тако и после Христа. Током хиљадугодишње историје града у њему су живели трговци и интелектуалци, а за време владавине Османског царства и националног препорода Бугарске, Русе је дом многих бугарских револуционара који су учествовали у национално-ослободилачким борбама. После ослобођења и након што је на Берлинском конгресу /1878. г./ земља подељена на Кнежевину Бугарску и Источну Румелију, Русе постаје највећи град у Кнежевини. Доживео је брз економски успон што видљиво мења урбанистички план и лик града. Појављује се све више нових зграда под утицајем модерних у оно доба европских архитектонских стилова попут барока и сецесије. Због тога савременици називају град „Мали Беч“. Власници нових зграда најчешће су банкари и трговци, којима путовања и успешни послови у Европи и свету омогућују да уложе велики износ новца у изградњу и одржавање архитектонских драгуља.

Једна од занимљивих зграда је хотел Чикага – прича о архитектонском наслеђу Бугарске Маријана Мелнишка. Назван је тако по имену свог власника Соломона Блауштајна, који одмах по ослобођењу Бугарске од османске владавине одлази у Америку.

Зарађеним новцем враћа се код нас и купује велику згрду. Она је веома лепа, са пуно ниша на фасади, украшених фигурама девојака. Претворена је у кабаре и хотел. Њен власник је ангажовао плесачице из других подунавских земаља, али да би све било пристојније, у приземљу је направио модни атеље који носи име „Код Чикага“. У овој згради је направљен и први у земљи лифт на погон људске снаге. 

Иако укратко, морамо поменути историју још два индикативна места у граду која имају пре свега историјску, а не архитектонску вредност. То су куће Николе Обретенова и његових родитеља - Тонке и Тиха Обретенови. И ако од последње није ништа остало, због промене урбанистичког плана Русеа почетком 20. века, кућа  Николе - наследника једне од најпознатијих фамилија из доба националног препорода Бугарске  - чува сећање на свог газду. О личности и животу четника Ботева, који је последњи после ослобођења од османске владавине остао жив, постоји мноштво легенди везаних за његово учешће и улогу у чети. После смрти Христа Ботева и разбијања чете, Обретенов је послат на робију у Дијарбекир, где је дочекао ослобођење. По повратку код нас, као и многи други поборници за слободу Бугарске, имао је прилику да заузме високи положај у управљању новом државом. 

Обретенов постаје народни посланик, затим и градоначелик Русеа. Тада гради властиту двоспратну кућу. Стил јој  je неокласичан, а унутра је смештен музеј. Тамо се до 1989. туристима причало једно, док је реална судбина ове кући сасвим другачија. Никола Обретенов има ћерку Тонку.Она је упознала једног поштеног човека - Ника Просеничкова, који је студирао филозофију у Немачкој. Након свог повратка он се посвећује образовању у Бугарској и постаје директор Мушке гимназије у Русеу - једне од најпрестижнијих уз оне у Габрову и Свиштову.

Мало након комунистичког преврата 9. Септембра 1944. Просеничков је, као и многи бугарски просветитељи и већи део крема бугарске интелигенције, нашао своју смрт. Заједно с њим су стрељали и његову жену. Породица има две кћери – једна од њих, Милкана умире од муке, а другу – Љиљану, послали су у концентрациони логор где је преживела упркос свему што јој се десило. У кући њене породице смештени су непознати људи који спаљују породичну библиотеку и уништавају битне документе који пружају детаље о њиховој прошлости. Већ слободна, Љиљана упознаје сликара Ненка Балканског који је у Русеу како би насликао портрет њене баке. Чувши њену грозну причу и очаран њеном лепотом он се њоме оженио и претворио ју је у своју музу и модел.

Превела: Албена Џерманова