Када чујемо да је неко урадио нешто добро, да се према људима понашао човекољубиво и са саосећањем, обично се враћамо назад у време када су живели „стари“ Бугари. А чим отварамо свест и срце за прошлост, можда то значи да ћемо посејати наду да те врлине нису мртве те их можемо препородити данас.

Пенчо Семов је један од оних Бугара који су на крилима ентузијазма новоослобођене отаџбине предузимљиво и свим срцем градили модерну индустрију код нас. Рођен 1873. године у селу Цвјатковци, у околини Габрова, предузетник није стекао образовање на страним универзитетима. Његов знатижељан ум, тежња да из свега црпи знања и храброст да „оживи“ сваку блиставу идеју, претворили су га у успешног индустријалца, кога су новинари прозвали „бугарским Рокфелером“. Био је акционар у 28 предузећа и фабрика и члан управе четири банке и два осигуравајућа друштва.

„Завршио је четврти разред основне школе, али је дуго времена проводио са оцем који је као трговац обилазио земљу, – прича Красимира Чолакова, аутор биографије Семова. – Његов отац је имао трговинску радњу у Тутракану и када је Пенчо напунио 14 година остављао га да сам води породични дућан. У граду младић је буквално упијао све ново што је видео код других трговаца и убрзо је из сеоских чакшира ускочио у модерно европско одело. Та је промена касније обележила не само модерни облик Габрова, него и Бугарске.“

Пенчо Семов је бринуо о својим службеницима и радницима као о члановима породице. Градио им куће, плаћао обуку њихове деце, а када су људи покушавали да му врате зајмове, он је са осмехом одговарао: „Када вам Бог да, даћете и ви мени.“

„Можда га је добротворству окренула црква и трагедија коју је доживео. Он је био веома млад када се оженио Аницом Гадевом из Габрова, али су, нажалост, она и њихове двоје деце умрли од туберкулозе, – наставља своју причу Красимира Чолакова. – Пенчо Семов је поклонио 300 хиљада златних лева за лобирање у корист Бугарске како би био смањен износ репарација које је наша земља требало да плаћа снагом Нејског уговора. Дао је и 2,5 милиона лева цркви и манастирима; основао фонд у габровској библиотеци за књиге са најновијим истраживањима у области технике и медицине који је носио његово име; финансирао је обуку ученика у колеџу „Светог Аугустина“ у Пловдиву, Априловској гимназији, школама у Варни. Често пута деца његових радника су настављала своју обуку новцем који је он донирао. Он је и један од оно мало Бугара који су издвајали паре за домаћу културу – помагао је Кирилу Тодорову, аутору споменика Василу Априлову у Габрову; издржавао је и вајара Јосифа Шквару, који је израдио мермерни иконостас у Габровској духовној општини. Поред свега тога поклонио је своју викендицу у Варни Савезу новинара и отворио једно од првих прихватилишта за бескућнике у Софији.“

Пенчо Семов је саградио и старачки дом за своје службенике за који је смислио и своју реч: „старопиталиште“ и одредио да ће се приходи од једне од његових фабрика користити за његово издржавање. Оставио је и половину своје имовине за добротворство. Али је дошао 9. септембар 1944. године и оркан новог доба је уништио читав његов животни рад. Држава му је одузела фабрике и имовину вредности од 1,9 милијарди лева, а бројне одлично припремљене стручњаке притворила у логоре. Срећом, он није доживео да властитим очима види како руше његова постигнућа, па и његове снове.

Индустријалац је овако писао о свом животном путу: „Дошао сам сиромах и цео живот сам стварао. Борио сам се и победио. Моје је дело видљиво. Био сам учитељ, мада нисам био педагог. Богат сам, али нисам егоиста. Социјалан сам, иако нисам социјалиста. Радио сам надахнуто, мада нисам био песник.“

Некада је Пенчо Семов волео да дочекује госте у раскошном парку своје викендице. Тамо их је, поред чесме са уклесаном девизом: „Љубав, рад и истрајност“, частио рахат-локумом у бојама бугарске заставе – нека памте да су Бугари.

Превод: Александра Ливен