Историјска покрајина Бесарабија, чије име вуче корен од династије влашких војвода Бесараба била је део бугарске државе до краја 10. века. Касније су ово подручје запосели Кумани, Печенези и Монголи, а у 14. веку је пала у руке Бесараба. Тај предео је био и део Османског царства до 1812. г. када је после једног од руско-турских ратова постао владавина Русије. Према историјским сведочењима Бугари из Јамболског, Сливенског и Карнобатског краја већ су се били доселили на просторе Бесарабије средином 18. века. После 1774. г. њихова сеоба је постала масовнија – због репресија којима су били подвргнути у Османском царству као и због примамљивог предлога руске стране да свака породица добије велико парче земље са вечним правом на тај посед. У сеоским подручјима досељеници су били ослобођени плаћања пореза на рок од 30 година, а у градским регионима – на пет година. Поред тога руске власти су увериле Бугаре да ће им пружити финансијску помоћ за подизање нових домова. Када су се обрели у Бесарабији, они су са изненађењем видели су да је то подручје непрегледна равница, зарасла у трње и коров, заправо неузорана ледина. Уз велики труд они су успели да пустош претворе у плодну житницу. Засадили су велике баште и воћњаке. Њихова предузимљивост може се објаснити великим пољопривредним искуствима са којима су дошли као и решеношћу да по сваку цену успеју да се прилагоде новим условима. Они су веровали да је највредније што имају –бугарско порекло које им даје снагу да се снађу са сваком тешкоћом. Непатворена и искрена је њихова љубав према Бугарској и данас без обзира што многи од њих никад је нису посетили.
Прича о стварању заједнице бесарабских Бугара који данас живе на територији две државе /Молдавије и Украјине/ нашла је место у новој књизи посвећеној тим људима. „Сусрет с Бесарабијом“Елисавете Белобрадове сјајно износи емоције које ауторка доживљава у току десетодневног путовања по тим местима.
Мој пут је прошао и кроз Румунију, где сам боравила у градовима који су на неки начин везани за историју Бугарске. Из Бесарабије сам понела невероватне утиске. Интервјуисала сам једну 94-годишњу Бугарку која је преживела голодомор – велики помор становништва у Украјини 1932-33. г. минулог века као резултат присилне колективизације и неповољних временских прилика. Касније масовно изгладњивање до смрти задесило је и Бесарабију када су и Бугарима одузети пољопривредни поседи, стока, а мушкарци су послати у Сибир на годину дана.
Елисавета је ова подручја посетила углавном због бројних легенди које се у Бугарској причају о бесарабским Бугарима. Према њеним речима „сусрет лицем у лице нешто је сасвим друкчије од свега што човек види и чује у медијима“.
Елисавета описује као директни сведок живот и проблеме Бугара у Бесарабији. Један од њих, који се односи на могућност њихове деце да уче бугарски језик, већ је решен, али на различите начине у Молдавији и Украјини:
У Молдавији не постоји проблем, бугарски се учи свугде, али су све школе у оквиру молдавског система образовања – каже ауторка књиге „Сусрет с Бесарабијом“. – Бугарски се изучава као други језик, а руски је званичан и сва се настава изводи на том језику. У Украјини је ситуација нешто друкчија. Тамо бугарска гимназија ужива статус аутономне школе. Законодавство Украјине предвиђа да се укине изучавање руског језика у школи. То је део политике Украјине у циљу ограничавања утицаја Русије у њене унутрашње послове. Украјина нема ништа против да свака мањина изучава свој матерњи језик, али ће украјински заменити руски у школама. Уколико се определе за бугарски као други језик, бугарска деца више неће учити руски, него украјински и бугарски, а такође и неки западни језик.
Бесарабски Бугари суочавају се и са неким другим тешкоћама какве су одсуство довољно развијене инфраструктуре и аутопутева. А путеви су им веома важни како би превозили своју робу и трговали њоме. Решење о томе је у рукама украјинске владе која је по њиховим речима запоставила ово подручје.
Превод: Ана Андрејева
Дани хрватске археолошке баштине почињу данас у Националном археолошком институту при БАН у Софији, а трајаће до петка, 8. новембра. Организатори догађаја су Амбасада Хрватске у Бугарској, Археолошки музеј у Загребу и Национални археолошки..
„Бог је обдарио човека способношћу да сања и ми смо сањали да се управо овде, у музеју „Гети”, на бугарском језику чује о отварању изванредне изложбе посвећене једном древном народу, изложбе, која пуно говори“. Ово је изјавила потпредседница..
На специјалној церемонији данас нашим виртуозним виолинистима Светлину Русеву и Лији Петровој биће уручене виолине "Страдиваријус" из 1716. године и "Гварнери дел Ђезу" из 1733. године, које су у власништву бугарске државе. Истакнути виолинисти ће..
Нови документарни филм новинара Бугарске националне телевизије (БНТ) Бојка Василева под називом „Мајке“, посвећен геноциду у Сребреници из 1995. године,..