Један самоуки мајстор је кренуо путем свог сна и годину за годином дочаравао ликове из своје уобразиље. Журио је и такмичио се са својим најбржим непријатељем – временом.

Марин Петков је сав свој живот провео у свом родном селу Мали Поровец /Малък Поровец/ у околини Испериха. Радио је као снабдевач и тако често боравио у региону у подножју Старе планине где су га очарале куће из доба националног препорода Бугарске. Вештине некадашњих резбара чија дела красе древне куће су га импресионирале и запалиле пламен у његовој души који ће горети до последњег дана његовог живота. Последњих 16 година свог живота он је своју кућу претворио у право ремек-дело. Својим радом се захвалио Богу што му је дао таленат и изразио поштовање према уметности бугарских мајстора из доба нашег препорода.

Он је на први поглед сасвим обичан човек који је током целог свог живота живео у малом лепом сеоцету – прича о мајстору Марину газдарица куће Елена Симеонова. – Међутим, он је човек велике маште, великог срца и златних руку, који се диви стваралаштву великих мајстора дуборезаца из доба националног препорода Бугарске. У Кући са резбареним украсима се може видети и његово Мајсторско сведочанство из 1948. године у оригиналу, јер је он и мајстор намештаја. Међутим, што се резбарења тиче, Марин је самоук. Много је читао, али никада није имао претерано самопоуздање да би рекао: „Ја могу све“. Дуго се година припремао. Зато и у кући нема случајних ствари него је све плод савршене логике и дисциплине.

Мајстор Марин је обрађеним дрветом декорисао сав намештај, карнише, плафоне и веранде у свом дому а на спољашњу страну прозора ставио је макету споменика „Шипка“. На капији је исписао речи “Дом отворен за свакога ко га жели посетити ” – јер је своје дуборезе радио са идејом да то буде наслеђе које ће оставити људима да би му се радовали. Оставио им је и завет преко копије сцене “Точак живота” коју је насликао Захари Зограф.

У овом делу је скривена порука мајстора – верујем у то већ од првог трена када сам видела точак у дворишту куће – изјављује Елена Симеонова. – А та порука је да при крају свог живота, када се враћамо назад у време, схватамо да је најважније шта остављамо иза себе, шта је оно по чему ће нас памтити живи.

Породични олтар мајстор Марин украшава изрезбареним иконама и раскошним олтарским вратима. Он ствара и тематске собе. У “Сали са троном” се налази велики сто, долап, камин и наравно трон за који га инспирисао филм о Симеону Великом “Златни век”. У “Соби са мачевима” је на таваници изрезбарио „Орден храбрости“ у знак сећања на херојство бугарског војника. А у светлој и чистој “Белој соби” на таваници су ликови 12 апостола.

Марин Петков је био подложан провокацијама непознатог – каже још газдарица куће поводом тзв. „Арапске собе“. – Око две године се он припремао за украшавање те собе. Наравно, све је адаптирано у складу са „идејом куће из доба националног препорода Бугарске“. Па ипак, дуборез је другачије израђен, карниша није она типична, док је плафон са арапским украсом. Користио је четири врсте дрвета у боји тамног махагонија што је карактеристично за арапски свет.

Самоуки мајстор је свој рад завршио на граници старог и новог века, а недуго после тога напустио је овоземаљски свет. Кажу да је душа у свему што човек чини, додаје Елена Симеонова. А душа мајстора се осећа у његовој кући, јер је делић своје душе оставио у сваком детаљу.

Превела: Албена Џерманова

Фотографиje: Кућа са резбареним украсима у селу Мали Поровец