Тридесет година после почетка транзиције са социјализма на демократију, која је почела 10. новембра 1989. године, у Бугарској смо сведоци бројних промена. Одрасле су две генерације којима су догађаји пре 1989. године скоро непознати. Приче родитеља о оном периоду су често пута веома кратке или без конкретних појединости. Интересовање њихове деце брзо спласне и она једноставно престају да питају и живе у садашњици. Немало њих прихвата као датост све што је у земљи остварено на политичком и друштвеном плану и уверено користи пружену могућност да путује у различите европске државе, да их упознаје и да у њима ради. Упркос свом избору Бугарска заувек остаје у срцу дела њих а након неког времена они се враћају и настављају свој живот код нас. Данијел Пенев ради као новинар неколико онлајн медија што му омогућује да се састане са многим Бугарима - емигрантима, који су се определили за повратак у домовину. Инспирисан њиховим животним причама одлучио је да неке од њих скупи у књигу за чију је премијеру у Софији интересовање било велико:

Присуство на стотине људи премијери књиге која прича надахњујуће приче о успешним Бугарима доказује да су људима потребни позитивне вести и поглед на Бугарску и да не желе да слушају само о саобраћајним незгодама, убиствима, крађама и корупцији – сматра аутор. Очито тих 30 година гнева урађају плодом у облику жеље за нечим позитивним и конструктивним.

Књига „Људи који мењају Бугарску“ садржи 30 прича а њихов број није случајан – тачно толико колико је година прошло од почетка транзиције. Младост аутора и чињеница да је он „дете транзиције“, рођено после догађаја од 10. новембра 1989. године, спречавају га да упореди живот пре и после тог датума, али му пружају могућност да да своју дефиницију „промене“. Ево шта је она за њега:

Један од оних појмова који могу имати толико интерпретација колико је људи на Земљи. Тако је, јер свако гледа кроз различиту призму у зависности од свог система вредности, стеченог искуства, своје средине. За мене промена је сваки мали корак, сваки поступак без обзира да ли је у питању локални, национални или међународни ниво, корак или поступак који живот чине бољим.

Предговор књиге Данијел је поверио новинарки Веселини Седларској. Определио се за њу зато што је она први новинар који је поверовао у његове могућности и помогла му да изгради свој стил.“Реч је о књизи која на почетку изазива сумњу а на крају – дивљењеа свакаод прича у њој представља лекцију из храбрости. Зато и подсећа на уџбеник о мудрим стварима којих обично нема у уџбеницима већ их има у животу око нас“- пише Седларска. Књига садржи и кратку причу која наглашава смисао издања овог типа. Њу је на премијери прочитала новинарка Асја Методијева:

Једном је цар Акбар нацртао једну дугачку линију и упитао своје министре како се ова линија може скратити али без људског додира? Бирбал, кога су сматрали најмудријим човеком у држави, се приближио и поред прве линије нацртао нову али дужу линију. Ова је књига за људе који цртају дужу линију. Постоје две могућности да твоја кула буде виша од туђе – ако срушиш туђу или градиш своју. Људе на дужој линији не занимају туђе куле, они граде своје куле. А кад виде веома високу туђу кулу, радују се. Јер кажу: „Кад може он, могу и ја“ – то је њихов кредо. Људи који цртају дужу линију су ти који воде заједницу напред.

Данијел Пенев каже да иако су му све приче у књизи посебно драге, најинспиративнија прича, по њему, је она предузетника Кирила Петкова. Он има успешан посао везан за производњу и дистрибуцију пробиотика. Осим тога, он је међу иницијаторима стварања Центра за примењена истраживања и иновације Биолошког факултета Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“. Петков је познат и по свом учешћу у племенитим акцијама попут „Потрага за алпинистом Бојаном Петровим“ који је заувек остао на Хималаима приликом повратка са Шишапангме у мају 2018. године.

Превела: Албена Џерманова