Све мањи је број Бугара који су склони да донирају своје или пак органе својих рођака у случају мождане смрти. Због тога је Министарство здравља одлучило да покрене информациону кампању помоћу које да објасни корист донације органа и колико је важна трансплантација за живот.

У склопу једномесечне кампање „Да! За живот“ у 27 обласних градова Бугарске ће бити подељене посебне картице у којима свако може да изрази сагласност за донирање органа. Картице нису званични документ, али могу дати знак рођацима пацијента са утврђеном можданом смрћу, јер управо они треба да одлуче да ли да донирају његове органе. У већини случајева људи који пристају на донацију раде то из хуманих разлога, сматрају да је то њихов морални дуг и желе дати шансу за живот неком човеку.

„Тренутно трансплантација је потребна 1.151 пацијенту у Бугарској, а хиљаду њих чека нови бубрег, – саопштио је министар здравља Кирил Ананијев. – Од почетка године су обављене 32 кадаверичне трансплантације и 12 од живог даваоца. Нажалост, мали број донора код нас не дозвољава нашој земљи да постане пуноправни члан „Евротранспланта“ што би повећало могућност да пацијент што пре добије потребни орган или да пошаљемо бугарске грађане на операцију у иностранству. Због тога и циљ ове кампање јесте да стигнемо до сваког човека и да га натерамо да размисли о улози и користи донације органа и трансплантације.“

Свега 35% Бугара показује спремност на донирање органа и 32% пристају да донирају органе рођаку. О томе сведочи социолошко истраживање агенције „Алфа рисерч“. Истовремено три четвртине испитаника (њих 74%) изјављују да би у случају потребе рачунале на трансплантацију органа. У поређењу са становницима Европске уније, бугарски грађани су у мањој мери склони да изразе спремност за донирање органа. 

„Људи се плаше да ако носе са собом своје донорске картице и доживе неки инцидент, може се десити тако да неће бити уложено довољно напора за њихово спасавање, – коментарише социолог Борјана Димитрова. – Тај страх је изразило 57% испитаника, а он може да буде превазиђен само радом медицинских стручњака и поштовањем медицинских стандарда. Ипак, то је огромна баријера – не мислим толико на негативни однос према донирању органа, колико на конкретни страх да ли ће бити пружена потребна брига и пажња пацијентима у тешком стању. Исто као и да ли постоје гарантије да ће њихови органи бити коришћени за пацијенте којима су они потребни, а не за незакониту трговину органима.“

По речима социолога, знатан део људи је жртва сујеверја и ирационалног страха, што одређује и њихов однос према различитим друштвеним проблемима и смета многима да пристану на донирање органа.

„У бугарском друштву рука уз руку иду рационални однос према медицини, с једне и ирационални однос према људском телу и људском животу, с друге стране, – додаје Борјана Димитрова. – Из нашег истраживања је постало јасно такође да се људи плаше да могу „изазвати судбину“ – ако данас изјаве да прихватају донацију, сутра им се може нешто лоше десити. Сличан је и трећи по фреквенцији одговор – људи једноставно не желе да мисле о фаталним стварима.“

Лоша информисаност и недовољна жеља разговарати о питањима донирања у породици и са друговима, један је од основних разлога да се Бугари све уздржаније односе према даривању својих органа или пак органа својих рођака. Такав је један од основних закључака истраживања агенције „Алфа рисерч“. Али европско искуство сведочи да јавне дискусије на ту тему за 77% повећавају спремност људи да пристану да донирају органе. Како постићи сличне резултате и код нас? „Високим нивоом информисаности, превазилажењем баријера и страховања и мотивисањем људи да буду солидарни са осталима“, категорична је Борјана Димитрова.

Превод: Александра Ливен