Димитар Шопов је међу уметницима који су представљени у овогодишњем пројекту Галерије SARIEV под насловом „ФОН: Млади аутори из Пловдива“. На тај начин Галерија приказује савремене тенденције у уметности. У оквиру пројекта редитељ и сценариста Димитар Шопов је представио једночасовну филмску продукцију „3d DOGS“ Dimitar Shopov .

Филм враћа гледаоце годинама назад тако што преплиће судбине данашње деце и њихове игре са начином живота и свакодневицом њихових бака и дека.

У њему не учествују професионални глумци а као што сам редитељ каже, филмско дело је урађено захваљујући његовим добрим пријатељима који имају дивну децу.

Занимљиве идеје се рађају спонтано и неочекивано – објашњава Димитар Шопов. – Никада нисам претпостављао да ћу да направим филм са децом; мислим да то доста обавезује, чинило ми се чак да је просто немогуће, имајући у воду да све сами радимо. Ја нисам редитељ који се осећа делом те професионалне заједнице. По мом мишљењу, филмској уметности су потребне личности, формирани људи па макар то били и они које смо случајно срели на улици. Понекад угледам неког човека и знам да управо њега тражим за неки лик. Моји филмови подсећају на добро импровизовани хаос и не рачунам пуно на претходну припрему и сценарио. У том смислу ја сам поверовао људима које сам случајно срео у селу у којем смо снимали.

Идеја се родила док је Димитар Шопов студирао на Новом бугарском универзитету у Софији а проф. Георги Дјлгеров, да би боље упознао своје студенте, замолио их је да испричају неку занимљиву причу из свог живота. У причи Шопова познати бугарски редитељ је видео мотив који вреди оживети на великом екрану.

Филм је снимљен у једином албанском селу у Бугарској - Мандрица, које су далеке 1636. године основали албански хришћани. Зашто је редитељ Димитар Шопов одлучио да свој филм реализује управо у региону Ивајловграда?

Мандрица, а посебно источни део планине Родопи су јединствено место. У Бугарској има пуно оних кутака за које кажемо да је у њима време стало. У исто време они су веома лепи. Лично ја не мислим да се у њима стварно ништа не дешава, јер неки људи су се определили да остану и живе тамо. За мене Мандрица је такво село. Оно ме подсећа на детињство, сасвим је блиско мом срцу… ја сам из тог краја Бугарске. Тамо се најбоље осећам.

Није тајна да данас становништво села Мандрица чине претежно старији људи. Мештани говоре на свом аутентичном албанском језику који представља архаичну варијанту језика који је очуван још из доба досељавања њихових дедова у овај крај у 17. веку. Аветињски силуети двоспратних и троспратних кућа са балконима од кованог гвожђа подсећају на недавни сјај и успешан живот. Некада је Мандрица било велико и живо насељено место познато и по добро развијеном млекарству. Данас су у овом дивном кутку, где је природа очувала своју некадашњу лепоту, млади људи покренули иницијативу да селу поврате живот преко развоја сеоског и еколошког туризма.

Сваки филм има своју поруку – наставља редитељ. – филм „3d DOGS“ Dimitar Shopov је посвећен људима који су остали у Бугарској због чега је и једна од порука упућена деци која су остала да живе овде. Сви смо некада били деца и верујем да већ у дечјим годинама чинимо свој први животни избор. Сваког дана правимо свој избор – не бирамо само једном и не доносимо одлуку шта ћемо да радимо само када навршимо 18 година… Не могу да замислим да живим негде другде. Бугарска је много напаћена држава али то је моја земља и не бих је ничим заменио.

Превела: Албена Џерманова