Лозенска планина је једно од омиљених места становницима Софије за шетњу у нерадним данима, а посебно им прија онај њен део који се уздиже изнад језера у селу Панчарево. Управо тамо низ падине, на неколико метара од утабанане стазе, скрива се група кактуса коју многи и не примећују. Као свака егзотика и она је обавијена мистеријом и легендама. На интернету круже разне теорије о њиховој појави на нашем тлу а најпопуларније су: семена су пренеле птице или медитерански циклон који је донео песак из Сахаре. Међутим, то је мало вероватно, сматра Владимир Владимиров са Института за биодиверзитет и екосистеме при БАН:

„То је изгледа посао љубитеља природе. Тамо постоје три врсте кактуса „Опунција“. Ова чињеница говори о томе да их је највероватније неко засадио вођен најбољим намерама – да улепша пејзаж.“.

Колоније ове биљке карактеристичне за Америку или Медитеран полако престају да буду егзотика у Бугарској, тврди истраживач:

„Нажалост последњих година све чешће откривамо у земљи станишта подивљалих кактуса. Треба знати да и у Америци кактуси расту не само у тропским деловима. Неке врсте се сусрећу и на умереној географској ширини тако да су отпорне на ниске температуре. Управо такве врсте пренесене код нас могу да подивљају и успевају у нашим условима тако што без проблема могу да издрже температуре и до 30 степени испод нуле“.

Владимир Владимиров каже да лично зна за бар 11 станишта а од врсти најраспрострањенија је полегла опунција. Тешко је одредити када се у Бугарској појављују први кактуси. Међутим, сигурно знамо: 

„Да су први увози кактуса у Бугарску, за које постоје документи и који су отпорни на спољне услове, остварени 20. и 30. година ХХ века. Засађивани су на пример у царским дворцима у Евксинограду и Кричиму као декоративне врсте. У неким јужним деловима земље, рецимо у Харманлију или Белославу (у близини наше морске престонице Варне), кактусе су узгајали као зимзелене биљке на гробљу одакле су они касније „побегли“. Данас се у Харманлију и Белославу налазе неке од највећих подивљалих популација кактуса у Бугарској“, прича Владимиров.

Он додаје да су експерименти засађивања јужних растиња рађени у периоду 1930-1933. године на Змијском острву, данас – Свети Тома, у близини ушћа реке Ропотамо. За 20-30 година ове нетипичне за наше поднебље биљне врсте дивљају и простиру се скоро на целом острву. Кактуси се сусрећу и у региону села Пушево, у околини Великог Трнова. Тамо су они постали туристичка атракција. Мештани се њиме много поносе и организовали су чак Фестивал кактуса.

У својој пуној лепоти бодљикаве биљке се могу видети од краја маја до прве половине јула, а најобилније цветају у јуну.

„Треба, међутим, знати да иако веома лепи и егзотични, кактуси су нежељени освајачи у нашој природи, – подвлачи Владимир Владимиров. – Они илуструју један веома озбиљан проблем – проблем инвазивних страних врста. Ове биљне врсте нису типичне за нашу земљу и у нашим условима могу да се адаптирају или да подивљају.  Тако се брже шире, одлично успевају те одређено место претварају у праву заједницу кактуса, али потискују домаће врсте и нашој привреди могу створити проблем.“.

Превела: Албена Џерманова