Крајем XIX и почетком XX века у Европи се појављује нов универзални уметнички правац који обухвата архитектуру, графичку уметност, дизајн ентеријера и многе декоративне уметности (израду накита, намештаја, текстила и др.). У различитим земљама има различито име зависно од језика: у Аустрији је познат као сецесијски стил, у Француској и Белгији -  као ар-нуво, у Немачкој -југендштил, у Шпанији - модернизам. Главне одлике сецесије су елементи јапанске, оријенталне и византијске уметности. Емблематске зграде из тог периода у Софији су Централно јавно купатило, Синагога, бивша банка Атанаса Бурова(у овој деценији позната као зграда Корпоративне трговинске банке), амбасада Републике Грчкеи др. Све су оне дело Бугара који су се после Ослобођења од османске владавине /1878.г./ вратили из Беча, Прага и Париза где су завршили архитектуру.Међу прослављеним архитектима из тог доба који су дали нову физиономију Софији и другим градовима земље су Никола Лазаров, Георги Фингов, Петко Момчилов, Кирил Маричков, Пенчо Којчев. Многа од тих ремек дела својевремено модерног стила, данас су под зубом времена и небриге. Њихови власници нису у могућности или пак не желе да их одржавају у аутентичном виду. Тако полако и неприметно бугарски градови губе дух и физиономију прошлости и претварају се у чудну мешавину зграда  различитих стилова које одликује естетски несклад.

Свесни значаја и места архитектонских споменика у урбаном пејзажу, троје младих људи је осмислило пројекат којим на нетрадиционалан начин подиже ниво информисаности јавности о том проблему. Идеја арх. Константина Димитрова, филмског продуцента Калојана Николова и позоришне редитељке Љубомире Костове финансира се Националног фонда „Култура“, а предвиђа креирање девет 3D модела зграда у стилу сецесије које се налазе у Русеу, Варни, Плевену, Пловдиву и Софији. Они су се определили за сецесију иако и не баш веома масовно присутан у архитектури Бугарске, тај стил се манифестује у правцу познатом као национални романтизам. Карактерише се симбиозом архитектонских елемената из домаће средњовековне архитектуре, наиме наизменичним полагањем светлих и тамних циглених редова с једне и типичних за сецесију флоралних мотива и вијугавих кривуља.

Имамо намеру да приредимо изложбу са додатном реалношћу, али то тражи да се ови модели прераде и унесу у посебну апликацију- каже Љубомира Костова.– Надаље се ова изложба може приказати било где у свету.

Путовања ван главног града помогла су иницијаторима ове идеје да науче пуно тога о историји зграда које снимају. Рецимо приликом једног одласка у Пловдив Љубомира, Константин и Калојан сазнали су да је један баштенски павиљон у граду био омиљено место за одмор класика бугарске књижевности Ивана Вазова. Власници плаца на којем се он налази, не улажу нарочите бриге о његовом одржавању и није искључено да га сустигне судбина многих већ несталих архитектонских споменика. Фотограметријски снимци који се користе за креирање 3D модела, сачуваће то архитектонско богатства за наредне генерације. На тај начин наш пројекат има и образовну функцију, каже Љубомира, јер макар и у дигиталном облику тај тип модела приказује зграде у њиховом аутентичном виду и чини их доступним ширем аудиторијуму у целом свету.

Ова врста фотограметријског скенирања старих зграда популарна је у Европи – објашњава Константин Димитров – Она је погодна не само за обраду модела који ће бити приказани на изложби или за архивирање старих зграданего и као архитектонска подлога за пројектовање у току њихове рестаурације. То су т.зв. BIM модели који се све чешће примењују и већ постају стандард у пројектовању. Они представљају дигиталну копију будуће зграде са свим њеним елементима – архитектонским, конструктивним, са врстама инсталација у њој.

Фотограметријско скенирање није јефтино, али се таква инвестиција исплати, тврди Љубомира и као пример наводи чувену париску катедралу Нотр Дам, страдалу априла ове године у пожару – она ће бити обновљена управо захваљујући таквом скенирању, извршеном за циљеве креирања једне компјутерске игре пре неколико година.

Превод: Ана Андрејева