У недалекој прошлости град Самоков јe био познат као средиште културе, просвете и познатих иконописаца. Међутим, главни подстицај његовом развоју пружила је производња гвожђа која је у региону позната још из средине првог миленијума пре Христа. Гвожђе је било веома тражено за производњу сидара, алата и оружја, јер није рђало. Због тога се оно сматрало скупим производом за чију је производњу, уз добру зараду, ангажовано локално мушко становништво.

Тамо где постоје средства и новац, стварају се услови за развој духовне културе и просперитета, за развој мноштва заната што резултира процватом насељеног места – прича Веселин Хаџиангелов, директор Историјског музеја у Самокову. - Самоков је и регион на раскршћу путева у којем живи неколико етничких група… Религија је такође имала свој утицај – на овом подручју је пронађено више од 12 ранохришћанских цркава датираних на IV-VI век. Град је међу великим манастирским центрима Бугарске. У XVII-XVIII веку регион Самокова је улазио у ареал тзв. Софијске мале Свете Горе. Монашко братство које је градило цркве и манастире у планини Витоши, Плани, Верили и Рили је утицало на целовити развој. С једне стране хришћански успон, који се у условима турског ропства јавља као основни елемент очувања идентитета и вере, а с друге – добре економске могућности, представљају озбиљан предуслов за претварање града у духовно и културно средиште.

Од 1557. до 1907. године Самоков је био центар епархије која је одиграла битну улогу у очувању бугарског језика и духа. Отада датира пет постојећих цркава у граду. Просперитет је предодредио и развој просветног рада. Стигли су први учитељи – Неофит Рилски, који је био и секретар митрополита Игнатија, Баба Недеља Караиванова – учитељица и револуционарка, Захарије Круша – аутор образовних и других књига, Димитар Благоев – личност која има велики допринос методици наставе читања и писања.

Крајем XVIII века је настала Самоковска сликарска школа чији је оснивач Христо Димитров, родоначелник Доспејске зографске фамилије и отац првог сликара који се сматра зачетником бугарске уметности новог доба – Захарија Зографа. До последњег иконописца, Михала Белстојнева (1858-1923), у току 170 година било је познато око 100 сликара, већина њих зографи. Њихова се дела чувају у Москви, Јерусалиму, на Светој Гори. Ово ширење образаца дела Самоковске школе је наметнуло став да је она највећа и најважнија. Доспевска фамилија је још једна фамилија иконописаца. Први сликар са академским образовањем био је Станислав Доспевски. Родоначелник Образописове фамилије је Иван који је 1829. године насликао први портрет из доба нашег националног препорода. Самоковски иконописци су путовали и били у контакту са другим сликарима и иконописцима, радили су у црквама и манастирима у Србији, Македонији, на Атону. У Историјском музеју у Самокову се чува део архиве Захарија Зографа и Николе Образописова која садржи њихове белешке везано за њихов начин рада. Захарије Зограф је куповао италијанске албуме да би учио пропорције и анатомију људског тела, што сведочи да су његова интересовања прелазила каноне иконографије.

У Самокову је отворена прва штампарија.

Године 1828. Никола Карастојанов је у Србији купио прву штампарску пресу коју је у Бугарску увезао илегално - објашњава Хаџиангелов. – За законски рад штампарије била је потребна дозвола султана. Сачувана су писма која сведоче да су Никола и његов син Анастас покушавали да добију такву дозволу али није им се дало. Упркос томе они су издали око 30 књига и мноштво штампаних икона. И ако је отац био први професионални штампар, син – Анастас, је постао први професионални фотограф. Отишао је у Србију поводом неког штампарског посла где је упознао фотографију и отворио атељее. Постао је дворски фотограф, направио је најпознатије фотографије популарних посленика и револуционара из блиске прошлости.

Превела: Албена Џерманова