65 аутора из 14 земаља и 5 континената представља богатство бугарске књижевности код нас и у свету. Њихови радови који су претходно објављени на сајту EuroChicago.com укључени су у зборник под насловом „Коло изнад Тирола“ који је објављен уз подршку бугарских емиграната.

„Поњава шарена,“ „Сахат-кула,“ „Пост рестант читалац“ су називи прва три зборника рађена по овом принципу, у којима исто као што и у четвртом по реду зборнику „Коло изнад Тирола“ својим песмама и причама учествују већ афирмисани и мало познати аутори различитих професија и судбина.

Поред дивне поезије читаоци ће имати прилику да уживају у приповеткама које представљају шарену дугу различитих стилова у књижевности, каже песник Ивајло Диманов који је промовисао зборник у прес клубу Савеза бугарских новинара. То што их уједињује јесте љубав према Бугарској. Емигрантски мотиви нису обавезни, напротив – половина аутора живи у Бугарској, тако да им је ова тема непозната. Али без обзира на то, сви аутори - како они који нису напустили земљу, тако и они који су отишли, гаје велику љубав према Отаџбини.

Елена Пеева већ три деценије живи у Солуну, иза себе има неколико књига и награда. У зборник су укључене две Еленине приче, једна од којих је посвећена америчком писцу јерменског порекла Вилијаму Саројану.

Друга се зове „Џендерквир у униформи“ а као инспирација за њу послужила ми је збрка око Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (тзв. Истанбулска конвенција), рекла је списатељица. Ово је истинита прича из времена када сам радила као правник, а јунак приче је заиста био џендерквир особа, ако га можемо условно тако назвати. Реч је о једном Рому, изузетно добром човеку који је сакупљао смеће у једној четврти, који је био довољно непромишљен да обуче стари шинељ једног убијеног тужиоца. Због тога су га почели третирати као џендерквир особу а то га је коштало батина у полицијској станици. Све се то догодило нешто после 1990. године. За мене је џендерквир свако ко не може да у складу са својим полом пронађе своје место под сунцем а стално трага за одговорима на нерешена питања у друштву, често променом пола или сексуалне оријентације. Човек може да буде свакакав – грешка природе или грешка ума, али када све то ставимо у први план и верујемо да ћемо једном декларацијом решити многе ствари у друштву, то је за мене глупост. Дакле, овом причом желим да скренем пажњу да једна конвенција неће ништа променити – она не брани нечија права, нити нуди решење за постојеће проблеме.

Дарина Шнајдер чији је отац Немац, а мајка Бугарка живи између Бугарске и Немачке. Дипломирана фармацеуткиња је већ објавила једну збирку песама на немачком језику, а другу ће издати овог лета, на бугарском. 

Бугарски језик никад нисам учила, чак бих рекла да ми ни мајка у томе није помогла, каже песникиња. Сваке године сам проводила доста времена код баке и деке и када сам напунила 12 година замолила сам мајку да ми напише азбуку и почела сам да учим сама, вежбала сам, писала писма баки. Временом сам унапредила своје знање бугарског језика и тако сам написала песме на бугарском језику. По мени је бугарски језик некако пригоднији за писање поезије, ко зна, можда је то тако јер га повезујем са Бугарском која ми је посебно драга. Супруг ми је бугарског порекла, а у Бугарској се осећам као код своје куће.

Независно од жанра и земље у којој живе, сви аутори се на неки начин дотичу догађаја који су обележили нашу судбину у савременом свету.

Бугарска стварност, с једне стране, инспирише и побуђује носталгију у пишчевој души, али с друге – растужује, каже Ивајло Диманов и додаје: Теме радова су разноразне, али је ипак у фокусу бугарска душа, као и тиха побуна против урбанизације, глобализације, одсуства правила. Мислим да сенка наше корупционе стварности лебди над нама као Дамоклов мач а аутори нису толико срећни да би ускликнули: „О, соле мио!“ ако се могу тако метафорички изразити.