Радинка Стефанова је самоука уметница. Пре три године на Интернету је случајно открила видео предавања од којих се могло научити како се израђују предмети од вуне и кућни декор – виле и брлози за мачке. Ускоро је после тога начинила свој први покушај да створи слике од вуне, које су данас њена својеврсна визиткарта.

Техника је Бугарима позната од више векова. Постоје две врсте – мокро пустовање код којег се користе вода и сапун и пустовање на суво уз помоћ иглица. Моја метода није ни једно ни друго, пре бих рекла да представља сликање помоћу вуне – влакна се послажуједно изнад другог, а једина ствар која не дозвољава да се слика искриви или распадне је стакло које притискује вуну – прича о танчинама свог рада Радинка Стефанова.

Процес стварања слика спор је, јер тражи пуно мануелног рада.Најпре треба узети веома фину тканину, ставити је на основу и на њој посложити слојеве вуне различите дебљине. Почиње се од позадине, следе објекти у другом, а тек онда у првом плану. Радинки се овај метод рада допада јер допушта корекције – ако нешто не испадне како треба, оно се може уклонити, опет направити и додатно уградити. То не значи да је лако примењивати ову технику:

Потребна је вештина да бисте могли ухватити правац влакана, јер ако се ставе на неправилан начин, нећемо добити жељени ефекат – објашњава Радинка Стефанова. – Смер влакана је веома важан у процесу осликавања лица и тела, јер њихово измештање учинило би израз људских лица неприродним, док крзно животиња у том случају изгледа чупавим.

Када се поштују правила технике, слике од вуне почињу живети својим животом – оне су живахне, изражајне, као нетакнуте људском руком. Мајсторица ових слика радо приказује различите објекте – људе, животиње, пејзаже, цвеће. Признаје да нема омиљене мотиве, али има омиљене теме:

Мали принц ми је омиљена тема ка и слике са поруком које те наводе на размишљање. Таква је, рецимо, слика са крилима анђела, симбола мајчине љубави. Видела сам такву слику, уље на платну, која ми се јако допала – каже Радинка Стефанова. – Моје тумачење је следеће: то је анђео који је сишао с неба, откинуо своја крила и отишао код деце да би о њима бринуо. У таквим и сличним сликама налазим смисао.

За Радинку Стефановује веома важно да се слике прихватају као нешто лично. Радује се када купац осети конкретну слику као лично своју.

Стварно је мали број људи који израђују такве ствари, у Бугарској скоро нема с ким поделити искуства, а то није добро – сматра Радинка Стефанова. – Они који показују интересовање једноставно се нема коме обратити са својим питањима, нема курсева, нити школа. Позвала бих све који се баве неком примењеном уметношћу, без обзира каква је она, да бар мало преносе од својих искустава другима. Има места свима, нема смисла крити занатске вештине. Добро је дати шансу свакоме да покаже шта зна и уме урадити својим рукама.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: лична архива